OŽILJAK
možda sam već rekla
da sam imala tri druga
jedan je voleo ruse
drugi amerikance
treći je bio onako
nije znao dal’ će levo ili desno
i danas je takav
u svakom slučaju
jednom kad smo
bili deca
pobedila sam ih u trci
do kraja ulice
do bedema
(a oni su bili u dobroj kondiciji)
dotakla sam zid i srušila se.
sad imam ožiljak, mali,
na sred čela
nosim ga ko trofej kroz život.
EMIGRACIJE PONOVO
ptice se zaleću
u prozorska stakla
i onda
ošamućene uspevaju
da pronađu put
ka odlasku odavde
isto kao ljudi koji žele
siguran život
ostavljajući usput
ljudeuspomenegradove
jer im ne trebaju
ljudiuspomenegradovi
samo izvesnost života
ne njegovo potiranje
lete zajedno nebom
dok pod njima
mnogi hodaju bosi
u istoj težnji
istok će stići na zapad bez cipela
a zapad već letuje na istoku
mnogi koje znam
peru čaše u jeftinim barovima
i ovde i tamo
a noću pišu poeziju
nadaju se sigurnom životu
ali nema sigurnosti
nema sigurnosti
to je sve što smo naučili ovde.
ČUDNOVATA USAMLJENOST
tako je mirno
subotom ujutru
ti si ostao
ja sam izašla
u ulici nikole tesle
tamo su još uvek kuće
i oseti se paljevina
unutra je toplo
iza tih zavesa
žive naslednici
nekih pristojnih ljudi
i novi bogataši
čemu svedoče
odsustvo stila
i posečeno drveće
puše se dimnjaci
kao u starom filmu
s hepiendom
subotom ujutru
je tako mirno
i to je najlepši
dan u knjižari
neko lenjo otvara vrata
dobro jutro
džez se jedva čuje
kad podignem glavu
jedna knjiga kaže
usamljenost je čudnovata.
Vitomirka Trebovac
Iz zbirke poezije “SVE DRVEĆE, SVA DECA, SVI BICIKLI U MENI”, Lom, Beograd 2017.
