KO NISKO LETI, VISOKO PADA
Ne želim biti priključena na horizont nade
kao na aparate za disanje.
Hoću da plivam u smeru suprotno od čekanja.
Rob možeš postati i u kratkim sigurnosnim susretima olakšanja.
Vidim te kroz par godina kako ležiš na nekoj plaži u bikiniju
i piješ šejk, kaže mi on.
Pusti pisanje.
Moraš živeti masnije, riblje.
Ne možeš tek tako postati riba,
riba – pesnikinja
u podnožju ovog niskokaloričnog i beskvasnog sveta.
Svojim oblinama ne smeš mahati
kako bi drugima ustupila surovost
koju si predodredila za sebe.
Ne uživljavaj se u ulogu hranitelja nevinih napaljenih golubova.
Oni će poleteti, pa će poleteti.
Ne zaboravi, ti si od onih koji
su najviše skloni padu.
NE VRAĆAJ SE STARIM LJUBAVIMA, PIŠI O NJIMA PESME
Često mi na pamet dolaze oni koje sam ostavila. Ćute.
Ne podsećaju me ni na šta što je prošlo,
ali ja znam da oni kao stalaktiti vise u mojoj pećini.
Ne idi tamo nespremna,
ne idi kad si odviše slaba.
Dohvatićeš ih nesmotreno.
Pomisliće da si se konačno njima vratila.
Pomisliće toliko toga.
Zazveketaće.
izaći će iz tvoje pećine
na svetlost dana i poželeće
skroz da te nastane.
Razmisli dobro koliko čoveka košta njegova slabost.
Koliko duboko ga potapa.
Razmisli o tome kako se samo jednim blagim, neosetnim dodirom,
jedan čovek može unesrećiti.
A SAD ZBOGOM, I HVALA TI
Nisam se nikom predala do kraja,
a predavala sam se često i bez zadrške.
Satima, danima, noćima.
Verovala sam da drugima nešto otključavam, za sebe smišljala
uvek novu bravu.
Govorio si
da me ne bi trebalo nikad lišavati patnje
jer od toga samo jača moj poetski izraz.
Ali, jednom ćemo se sresti.
Baš onda, kad na našim telima
budu utisnuti kalendari sasvim drugačijeg računanja vremena.
Kad ni ja više ne budem pesnikinja
s kojom je bilo i lepo i korisno provesti jednu nezaboravnu noć.
Zato što sto sam radila u korist
tuđih besmrtnosti, i bila tu
da još malo odlažem
ono što će se pre ili
kasnije desiti.
Milica Milosavljević
