KUĆICA ZA PTICE
To drvo ima rupu da glas uđe i to drvo gleda u našu kafu i slova i sve čime prekrivamo pravo osećanje. Bicikli klackaju rešene ljude. Dunav je nekad gord! Mi učimo kako da to ne budemo. Reži čopor, skladišta žita, leđa na klupi, ruka na šolji, srce u analizi, sve to lepljivo, hitno, hvatam prstima, samo da je tema oval do ovala, hrskava gozba, ne i koštica. Koštica na rubu stolnjaka pred smak sveta.
Jedina koju ćemo zavitlati u novi. Nema rizika, nema ni priče, kaže majica ruskog grmalja koji korača preda mnom. Lepim prste za bilo šta, čeljust dobermana ili kuću ptice, samo da bih sakrila koliko bi oni voleli da se odmore na tebi. Moja varjača ludi u crnoj rupi ispisanih glagola. Golubica na mom prozoru mirno leži na jajima.
A ti si, negde, lagan. Lagan u plavoj majici. Gust ti je, nekad, put do takvog tebe, od ove legionarske, duhovite garde koja se na Zlatnim vratima slika sa turistima. Jaja su jednostavna i teška.
Da li da čekamo kukavicu da nam kaže koliko leta?
Drvo, i na njemu kuća, i u njoj nevidljivo biće sa glasom.
Gde je etida? Gde su mladi gorani?
Unutra su strašna usta koja odmah kliču Da da da.
Strašna samo jer još nisi prihvatila da je to jedina
potrebna reč.
Neću se vratiti ovoj rečenici da proverim muziku.
Želim da kažem: tvoji prsti.
A onda im prepustim radnju.
Volim. Fabula ne postoji.
Drvo,
u šumi si, nisi ni znalo.
Početak II:
Boje kojima se štitiš
provalnički jure
mi na jagodice,
i magarac tovari san,
u maglu početaka,
u podrume opštine,
u duše stražara troglavih,
i ispod crkava i škola, blista,
skače kao klaun iz kutije,
niz vodoravnih
osmica,
i mučni glasni motori
njihovih mogućnosti
u lukama
odmorili su
i zaplivali
u zreloj zlatnoj okuci
naših kovrdži.
I sve je mirno.
I sve gori.
*
IZ DUBOKIH KUPINA
Čemu prožimanje? Jedni drugima smo publika. Ja sam veliki sportista maratonac ja od kad smo se sreli trčim sve do Južne Azije a tvoja ćelija je i dalje u meni. Podesili smo zvučnike tačno tamo gde bini odgovara. Organizovali smo i festival. Zvuk je usmeren. Zvuk je umeren. Tonac je stigao. Kablovi su robusni. Sve je kako treba. Festival je privukao ekološki nastrojene sponzore.
I uostalom kako bi ti znao za ovaj puls? Ako ne umem da ga izvučem iz dubokih kupina u hedlajnera festivala.
Hedlajneru gde ti je hed? Zašto si se pomamila za ludim cvetovima?
*
JESTE LI IKADA IZGUBILI USTA?
Jesi li ikad zamišljao kako gubiš nešto na svom telu, ruke na primer? peva gengsta reperka na razglasu kioska za kafu.
U muzeju u kamforu glave genija i nakaza. Led je tanak između njih. Zamišljaš: lepo bi bilo izgubiti svaki organ koji zahteva alat i govor više nego prožimanje. Jesi li ikada izgubio usta, ili nešto u toj oblasti? Sever je. Između kuća voštanih boja, na ugašenom svetlu pokušavaš da pronađeš sokak gde je neko odbacio kaput.
I zvuk pesme gubi se u reci. U drhtavoj budućnosti, u još neodmotanoj ćeliji, Ermitaž zamenjuješ poštom. To je prisnije.
Onda se pretvoriš u galeba, u mačku,
i odbegneš od oba.
Ruke ostavi. Možda me tek kad zanemim neko čeka.
TUNEL SVETOG ROKA
Skuše mi šašolje bedra jegulje niz leđa, uz leđa, niz leđa. I kad napne me njena nit, nema oblika. I kad vuku mi ruke niz podove sa stolica, nema oblika. Oblika koji ti tražiš. Portret. Glava i rep. Stakato i legato. (Etida.) Umesto toga: sav užas i čudo u meni jure kroz tunel Svetog Roka.
*
TRAGIČARI: Sručili su se iz usta fontane sa statuom lava, na glavni trg varoši, opkolili poštare, poravnali pantalone i rekli: Nekad maske jaraca nosili smo. Sad smo za kontrolnom tablom a još u punoj sili smo. Kako si još uvek funkcionalan stvor, kad i dalje znaš za jadac, znaš za ponor? Ko zna gde će ta pisma završiti. Ko zna u kojoj šumi Elvis peva poslednji poj. Daj, baci ih sve. Neko je petlu jutros prerezao grkljan. Idi kod nje.
SUĐAJE:
(na ležaljkama, sa solitera u kraju, lugovi na obodu vidika):
Špalir prodavaca.
Tržnica u Splitu.
Lopta pa lopta, zalazak po zalazak,
pretvara se, premetanjem
po kolosalnim dlanovima,
u tvar sa krvlju.
Beži sa stalka statue
u Luku.
U šoljice kafića.
Na aerodrom.
U antikvarnicu.
Naše parole obleću statue.
Na našim parolama
s demonstracije na Trgu
još uvek reči
od pre prvih bazilika.
Pod priručnikom među tvojim šakama
huči mramorno more vozila,
kao da iz goleme cisterne gromobrane tuče
zanemareni kosmos pomorandži.
