VITKO TELO
Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak
piju smutije, ne puše, trče polumaratone,
idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih
od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu
sa vrelim procesorom na mudima, bez
bola. Pravi pesnici su potentni i više
ne varaju žene. Žude za vukojebinama,
kaljevom peći i ergonomskim stolicama.
Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju
otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi
pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i
zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,
odjekuje mi umorno u snu, dok se moje
vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,
kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.
Cereka se cinično i šapuće mi šta su
pravi pesnici!
KOH NEDELJOM
Neko kuva gulaš. Neko prži
palačinke. Jasno – nedelja je.
Šta očekuješ od dana, od noći,
od gavrana na semaforu kod
prazne raskrsnice? Tvoj lik
zamazuje dah po prizemnim
prozorima, promrzla svetlost
tinja u šakama. Isparavaš kao
tek otkuvani veš na balkonskoj
žici.
Mašine, dabome, bubnjaju
prekomerno, skaču štedro
po kupatilima. Surovo stiže
decembar u suton, u nekim
domovima cakle se porodično
zubne navlake pred jedinom
svetlošću televizora.
Neko se odmara, neko gleda
sportski pregled, neko ne čita,
ne piše, već razvlači po tanjiru
koh.
AUTO-PUT
Ovo je naša barka u asfaltnom moru,
spokojno jedrenje. Noć dolazi iz brda,
motor na visokim obrtajima, slušamo
vibracije kao molitvu čije reči ne
razumemo. Odlazak je uvek neprekidan,
misli se sabijaju u dletu što trpi ušicu
sekire. Unutra nas bubnja aritmija
svakodnevice. Znaš li ijedan prekinut
sunovrat? Farovi se šire u maticu
svetlosti, u svetlarniku našeg doma
i dalje cvetaju Isusove suze. Tako
dodirujemo mir: ravnomernim tokom
druma, bez straha od sudara sa venskim
rezom neba. Smrt, to je kada smo
sopstvena infuzija, kažeš. Retrovizor
pokazuje zaglušujući žagor odblesaka,
predajem im se kao tišini, kao ispovesti,
kao tebi.
O OCU
Otac izlazi na balkon
i puši nad saksijama
petunija. U dimu
sudara se s mušicama.
Postaje obris glave
u tim oblacima, a već
znam da je svaki otac
svetac tek posle smrti.
Ovu sliku pamtiću kada
budem mogao da je kažem
ovako, sada sam u krevecu,
sa zvečkama, i predosećam
koliko će proteći poricanja
pre međusobnog prihvatanja,
jer tad se prestaje žutiti pod
suncem, na fotografijama,
bledeti u dimovima. Otac će,
konačno, početi da sazreva,
posle sebe, sa mnom.
Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Objavio je zbirke pesama: „Кamerni komadi“ (1996); „Кoferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Кraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017: nagrada „Branko Miljković“), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Od sreќnata republika“ (Skoplje, 2020), „O sadašnjosti i sedativima“ (2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Кultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Živi u Požegi (Srbija).
