Pesma o pesmama
Moje pesme su omatorile
Uopšte više nisu onako dugonoge
Pegave
Zaljubljive
Uopšte ne razumem kako im je tako lako da trčkaraju nekim uskim ulicama
A da ne dobiju upalu mišića
Ili ih ne strefi sunčanica,
Ili kako mogu
Da se voze naprimer avionom satima
Iako se užasno plaše poletanja
I da tamo poljube nekog
Prvi i poslednji put
Pa u povratku naslone svoje nenaborano lice uz prozor
I zamišljaju da su u oblacima
Moje pesme su omatorile
Ne jure više za prvim prolećem i nekim izmišljenim frajerima
Ne docrtavaju ljudima smešna lica
Čudne brčiće
Spojene obrve
I ne hodaju sa glavom iznad kuća
Moje mlade pesme su još zanesene
I noću se vrte u snu
Moje mlade pesme su zgodnije od mene
Ne znaju sta je celulit antiejdž krema
I leksilijum kad ne možes da zaspiš
Moje mlade pesme beže od mene
Kao od neke dosadne tetke s naočarama
Pa mi ne daju da ih ćapim
Da ih uhvatim
I izmenim
Poružnim
Postarim
Izmigolje se vraški
I s tim dugim nogama uskoče u prvi tramvaj
I zametnu trag
Džabe ih jurim
Vrebam po uglovima ulica kakve one vole
Lukave su one
Znaju unapred gde ih čekam i tu ne dođu
I onda se vratim kući
U svoje omatorele pesme
One razumeju da mrzim svoju boru smejalicu
Da nekad skuvam i po tri ručka istovremeno
Da često patim za ljudima koji odlaze
Da više volim da sedim s psima nego da izlazim
Moje omatorele pesme imaju moje srce
I s njima mogu do kasno u noć o svemu.
A ove balavice,
E dabogda stigle onog kog jure po tramvaju i avionu,
O čemu li će onda pisati čik da ih vidim,
Mater im njihovu
Pegavu i dugonogu.
Hemoglobin
Ponekad mi se zavrti u glavi pa vidim male svice kad trepnem
I baš nisam sigurna stojim li na sigurnom tlu ili se nešto ispod mene pomera.
Mama kaže anemična si jedi konjsko meso
Loša ti je krvna slika
nizak hemoglobin
Mama ja ne mogu da jedem konja
koji je viši koji je brži koji je lepši od mene.
Šta ako izraste u meni ta njegova želja za slobodom
Pa napustim okvire sadašnjeg života i nastanim neke neosvojene pašnjake
Ili ako padnem u ropstvo zaprežnih kola
I zakuju mi gvožđe pod nokte
Ako taj konj u meni počne da jede moje meso
Kao što sam ja njegovo
Pa se pojedemo tako u krug
I ostanu kosti konjske i moje izmešane
I više ne znam jesam li ja ja ili sam ostatak tog zaklanog konja
Mama neću da jedem konjsko meso
Briga me za krvnu sliku
Jebeš hemoglobin.
Neka ih svici.
Možda mi pokazuju put.
Jao
Mama
A šta ako nije anemija?
Šta ako je ljubav?
Od nje tek ne znam kako da se lečim.
Plan
Gledam moju majku
Odjednom se plaši oluje
Veruje bombastičnim vestima
Ona pegava večita devojka u starkama
Sad mi kaže nemoj napolje kiša će
Kao da nismo toliko puta pokisle i tome se smejale
A njena mama
Umesto da me grdi što ne nosim karmin
I što sam poklekla modi da i žene nose pantalone
Umesto da danonoćno plete i meni i mojim lutkama
Da kida kako rešava ukrštenice i sudoku
Ona priča o nekom vremenu kog više nema
Ponekad nije sigurna jesam li ja – ja
I svaki put kad je vidim ja se pomalo oprostim od nje zauvek.
U redu.
razumem
Vreme prolazi
Ali kad?
Kad, kad je zima često beskonačna,
ili kad je avgust
Dani traju presporo
I ne dešava se ništa?
Kako odjednom, na neki treptaj, ugledaš na sebi novu boru,
Ili shvatiš da je devojčica što se češlja kraj tebe
Tvoje dete,
A da su nekim tvojim vršnjacima deca već napola odrasli ljudi
Koji je to trenutak u kome se izmene uloge pa nisam više ona koja prepešači do kneza i nazad u štiklama
Već nosim samo baletanke
I ćoretam bez naočara jer još verujem da mogu bez njih
Hoću da znam kad ću se pretvoriti u bakicu
Prestrašenu od meteo izveštaja
Koja iseca iz novina mudre misli lekara
I recepte
Kada ću produžiti haljinu i zadržati naočare
Hoću da znam
Da se pripremam
Za život pre nego što mi postane svejedno
Da pokušam da živim po nekim novim pravilima
Da napravim spisak stvari koje želim da uradim pre nego..
Kao na primer da ofarbam bar na jedan dan kosu u roze
Ili da odem negde gde se pleše celu noć
A da me nije sramota da ustanem da igram prva
Dok me ne žigne kuk
Da više putujem
Konačno savladam vožnju bicikla
Vidim još jednom Kolumbiju
Dok mogu da pamtim mirise i boje
Ispletem bar jedan šal
Ni upola dobar kao što bi moja baba
Da pročitam sve knjige koje želim
Dok me ne sustigne katarakta
Da uživam u muzici dok mi ne prikače slušni aparat
Dok ne počnem da gledam ljude mojih sadašnjih godina i kažem vidi ove mlade idu u kratkim suknjama prehladiće jajnike
Dok ne iskoristim tako čuvenu rečenicu “u moje vreme je bilo drugačije”
I najvažnije od svega
Dok ne zaboravim koliko volim
One koje volim
I odem negde dalje
Pre nego što im to kažem.
Iskra Brajović
