Ponekad
Ponekad, kažem sebi tu si.
Posvađali smo se i danima
se inatimo u
besmislenoj boli.
Ponekad kažem, eno ga
čita gromoglasno i
disciplinuje nemirne
posetioce.
Nedavno sam se saplela
niz stepenice osećajući
tvoj nevidljivi dlan na ramenu –
još jedna naša nemarnost
zima je odjednom, neizdrživo
zamirisala na tebe
i ja sam se razlila u prošlost
Ćutim, budućnost
me strpljivo čeka,
sadašnjost je crna rupa
za sva moguća vremena.
Koen je otišao
Preko stihova i nota
pletem slike
otkidajući parče neba
da imaš odakle da mi se nasmeješ
Koen je nečujno otišao
kao da se skliznuo niz
sopstvenu metaforu
– pukotina u prostoru
Ne možeš da znaš
ni da razumeš sinapse postojanja,
dok ti život zubima ne otkine
parče mesa od vremena preko kože
Tada shvataš
kako ti, kako Koen
kako smo se žuto lišće i ja razjurili
u igri senki i svetlosti
razigrani niz zrake od
slomljenih delova univerzuma.
Čuvaj me
Čuvaj me,
zato što ja nisam naučila kako,
čuvaj me, kao kad si me potpuno udahnuo
kao što samo ti znaš,
smeš, možeš…
čuvaj me, zato što me guši ovaj zalogaj
kojim me je sudbina nahranila,
čuvaj me, zato što od tuge ne mogu
da rešim ovu promenljivu ukrštenicu
i tada kada sve dižem u vazduh,
pa posle danima ćutim
i kada misliš da sam te zaboravila
i tada me čuvaj,
dođi, nasmejan i razvejan
da se ne plašim
čuvaj me, zato što stvarnost uzima
više nego što sam smela da joj dam,
čuvaj me, s tobom znam da dišem,
pomiluj mi kosu preko čije ću snage
na proleće da se rodim,
čuvaj me!
Gorana Mitrović
Prevod sa makedonskog: Valentina Baktijarević
Odabrao: Mehmed Begić
