Mostovi
Reči grade mostove
Preko ne izgovorenih reka
vetar melodije sklapa,
preko krhke konstrukcije kamena
koji ječi kroz vremena
vekovnim zabludama.
Reči se slažu s kamenjem,
glasovima ljudi,
pokretima raznetim u prostoru.
Krhka se konstrukcije gradi,
Odupire.
Da prespoji obale.
Da ojača.
Osipanje
Vreme je sve kraće,
a večnost plaho grabi
da nas smrtne nadjača
i kamenom zagradi.
Okameni.
Osipamo se poput daha.
U smehu, u suzi.
U svakoj kretnji.
Kam smo u srcu drača,
slutnja u sopstvenoj
Seni.
Trava nam preti
i zemlja i voda,
ruku rasutih u zebnje
tražimo jedni druge
dok telo rasipa se
A vreme.
Daljina
Jednom ću doći gori dalekoj
Pod kam neba,
kameni kut,
tmast i tmušu.
Otkameniti se
u uspavanoj kamenoj duši.
Jednom ću krilom ptice
odsokolice dosokoliti
kamenoj kući,
pod kameno nebo
I sve ću otopiti, raščarati i rastvoriti.
Jednom ću samo progledat
Postojati kamenom
al srcem živim i toplim
stajati pod nebom
pod kojim će se širiti polje kamenito.
Dušica Đajić
