Stefan
još uvek male ulične džungle u gradu
gde god postoji prostor, rascepljen asfalt.
još nenačete na obodima listova.
neprihvatanje zadataka za ispit,
neborbenost za stolicom.
ljubav prema knjigama neostvariva je ljubav
zbog toga što ih ima previše
samoniklost te ljubavi učitava se
u svakoj obrasloj pukotini betona
u svakom zarezu tvog lica, dlana, vrha prsta, vlasi.
naša rasejanost
nepotkupljiva je poput plastičnog pištolja na vodu.
neprimetne senke bilja pored nogavica u pokretu.
gustiš venca
najzeleniji u sredini, bleđi pri krajevima još nezažuteo – odlaganje jeseni i odgovornosti.
vraćanje knjiga na policu.
iskidana zastava.
predaja.
Pismo Stefanu
dve godine sam sedela i gledala
filmove
površne, složene, neozbiljne
konfuzne, manipulativne, nasilne
filmove
propustila sam sve izložbe slika
i književne večeri
sve knjige, pesme i emisije o umetnosti
dve godine se nisam pomerala
dve godine sam sedela i gledala
filmove i reklame, Stefane
Ljubav prema tebi
stvrdnuti talasi parketa, nepomerivost dasaka u čijim slapovima
nije moguće utopiti se iako bih to želela nakon svake poruke napisane tebi.
tvoje ime:
obala koja rastače tragove što ih svi neosetno utiskujemo,
grad oblakodera s narandžastim nebom preko stakala,
njuzfid složen na policama fejsbuka, ne prođe nijedan dan a da me ne obavesti o tebi,
budućnost čije dane nevoljno bacam kao kese istrulelog voća,
lomljenje štapića svih pojedenih sladoleda i nijednom pronađeni
znak automobila na njima, plavi kabriolet
kojim bismo vijugali uz drvorede palmi s obe strane puta.
anomalija tvog imena. nijedno ime nije toliko važno.
čitanje knjiga, neposvećenost redovima vokala i konsonanata
jer njihov odnos jedino je srazmeran u tvom imenu.
neumereno bujanje zanemelosti svaki put kad te ugledam i pozdravim
zagrljajem. strah da nećeš uvek biti dobro i nada koja ga ne zaustavlja. ljubav prema tebi ne može se svrstati ni u jednu od postojećih.
Maša Živković
