Kauboji u Viskonsinu
Okrnjeni smisao okrečen na
zid zgrade.
Grickaju ga pacovi
i psi što liče
srebrne utvare.
Gutam daljinski,
gledam teVe unatraške.
Nikog ne prepoznajem.
Ličim na noćnog kauboja
zalutalog u Viskonsinu.
Presecam zidove testerom
da bih pozdravio komšiju,
ali tamo nalazim praznu
sobu punu bakroreza
zaboravljenih svetaca.
Telefon dahće u nečuj
Tišina uvire u mene
dok svet u nepoznatom
pravcu izmiče
korak po korak.
Priča iz zlatne utrobe
Vizije iskupljene suzama
Daleki prostori srama
Smiren pokušaj odsustva
Patologija starogrčke filozofije
Ići u ždrelo Saturnovo
Zahvatiti trenutak nestajanja
U bakinom dvorištu
Stoj obešena lipo.
Budi smrtno lepa.
Ureži na kori
hiljadu pogleda
u budućem
hladu.
Davi se
otpadnim
vodama
udahni
san
olovno nežno
i shvati
mećavu sveta.
Ukrivo gledaj
kad hodaš
po akacijama.
Krv lije
pornografija stila
vezanog za
porodičnu
omču.
Blizu je
otpad
ugažene poezije.
Delići
nečije želje
i oklop
oko našeg
zajedničkog
dna.
Boris Mandić
Boris Mandić rođen 26.01.1985 u Zadru. Završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Pišem poeziju i druge književne i literarne forme. Objavljlivan u različitim časopisima. Pisao i slikarske recenzije.
