Sahrane su vam prije svega društveni događaji. Ljudi uglavnom ne idu na njih jer žale za pokojnikom, u mnogim slučajevima jedva da su ga i znali, već hoće da vide i budu viđeni, da se ispričaju, čuju šta ima, šta nema, ubiju vrijeme. A kao bonus, dobiju i zakusku za pokoj duše. Sahrane su vam tako možda čak bolje i od svadbi. Sa svadbe se vratite kući opljačkani. Ne samo što morate kupiti poklon u vidu nekog preskupog lustera već novac treba dati i za cvijet na reveru, pa za muziku, čak i za cestarinu lokalnoj dječurliji. Onda u neko doba, taman kad se čovjek opusti, za sto vam se dovuku mladenci, kao da se slikate, a zapravo je to momenat kad svi očekuju da izvadite kovertu sa novcem i da im uz osmijeh i u dobrom raspoloženju uručite novac u visini svoje mjesečne plate. Na sahranama niko ništa ne očekuje od zvanica. Ni frizure, ni uštirkane košulje, ni preuske haljine sa šljokicama, ni neudobne cipele. Jedini problem sa sahranama je to što nema ni muzike ni kolača. Ali to i nije neki minus. Uostalom, na svadbama se često desi da torta bude jeftina i neukusna, a od loše muzike čovjeku zna i tri dana poslije tutnjati u ušima.
Pričam vam sve ovo jer je na sahranu strini Stani došlo jako puno naroda. Narikače i nas sedmoro stajali smo ćuteći u dnevnom boravku pored sanduka i slušali kako automobili pristižu. Tetak Puh se poput kakvog djeteta nervozno oslanjao na jednu pa na drugu nogu i ne mogavši izdržati, počeo je moliti tetku Milevu da ga pusti napolje, jer je navodno neophodno da pomogne oko parkinga. Kad je konačno popustila, jer „nije loše da neko, ipak, dočeka narod” i dala mu zeleno svjetlo, tetak Puh je izletio napolje kao metak. Tetka Mileva se tada okrenula prema meni.
− Mala, ’ajde proviri kroz prozor, ali tako da niko ne vidi, pa nam reci koliko auta vidiš − rekla mi je zavjereničkim tonom.
Oprezno sam se privukla prozoru, čučnula i proturila jedno oko ispod zavjese. Ne moram vam ni reći da mi je virenje iza zavjese bila uža specijalnost. Mama me je svako malo tako slala da špijuniram komšije. Ko je došao, u koje doba dana, s kim, ko je otišao sa koferom pod rukom, kome su kroz prozor bacili stvari, ko je pijan povraćao, a ko pišao ispred ulaza, ko se s kim srdačno pozdravio i ko je za kim pljunuo. Valjda kad živite u zgradama u kojima smo mi živjeli, znate ono, milioni stanova i trista četrdeset spratova, u kojima svako svakoga zna, onda vam turanje nosa u tuđi privatni život dođe kao profesionalna deformacija. Zapravo, tu termin privatni život i ne postoji. Ispričaću vam jednu priču. Jedan naš komšija, neću ga imenovati, stigao je kući sa posla prilično pripit. Uvukao se u stan, da ga ne vidi i ne čuje žena i ušunjao se u kupatilo. Pustio je vrelu vodu u kadu i uskočio unutra u namjeri da se osvježi, da dođe sebi i iz pora izbaci svaki trag alkohola. Taman se opustio, zažmirio, kada su se vrata na kupatilu u prasku otvorila, a na njima se pojavila komšinica sa prvog sprata. „Pijan je, pijan! Vidjela sam ga kroz prozor kako se tetura”, vikala je i zazivala njegovu ženu. Nije znao šta mu je gore, to što će ga žena vidjeti pijanog ili to što je ležao go, kao od majke rođen, izložen pogledu komšinice.
− Koliko vidiš auta? − dobacila mi je tetka Mileva. − Najmanje dvadeset ispred kapije, a ima ih još toliko iza − stisnula sam oči kako bih što bolje vidjela. A automobili su uporno pristizali, savladavajući, uz veliku buku, blatnjavi put i uzbrdicu. Tetak Puh je mlatio rukama kao stjuardesa na kokainu i derao se iz petnih žila. Bilo je onih koji bi pratili njegove smjernice i oni bi obično završavali parkirani usred gliba. Ipak, većina je samo ljutito odmahivala rukom, tjerajući ga da im se smakne sa puta, prijeteći da će ga zgaziti na licu mjesta i parkirali su se tamo gdje im je bila volja, blokirajući onima iza sebe prilaz ili gazeći ukrasno šiblje u komšijskim dvorištima.
− Da, da. Došlo je puno ljudi, nismo mi ušljiva familija − tetka Mileva je ponosno klimala glavom.
− Dolaze jer su namirisali pečenje, moja Mileva, ništa drugo − procijedio je rođak Stojan.
Tetka Mileva je na ovu opasku rođaka Stojana izbacila očnjake. Rođak Stojan, osim onih umjetnih, nije imao očnjake, ali je zato izbacio kandže i obračun je mogao da počne. Prvo je rođak Stojan, gledajući ispod oka narikače, rekao nešto u smislu da se on pita, „ne bi se pare trošile na svakakve bespotrebne gluposti”, a tetka Mileva se na to grohotom nasmijala i dodala da se on pita, „vjerovatno ni ručak za pokoj duše ne bismo pojeli”, a onda je napravila kraću pauzu i dodala da se on ionako „ništa ne pita”. Rođaku Stojanu nije bilo pravo što se njega ništa ne pita i namjeravao joj je nešto slično odbrusiti, ali je tetka Mileva visoko podigla glavu i izjavila „eto, ako ti je toliko stalo, ne moraš ni jedne jedine pare dati za sahranu”. Rođak Stojan je na to konstatovao da ne zna zašto bi uopšte davao bilo kakve pare kad „eto, Radomira, živog i pravog, pa nek on snosi troškove sahrane rođene žene, ja da imam ženu i da se ugušila, ja bih i više nego rado preuzeo na sebe obavezu plaćanja svega što joj pripada”. Tetka Mileva je jedva dočekala da rođak Stojan pomene ženu, pa mu je nešto zajedljivo dobacila na račun njegove bivše. Nakon toga, rođak Stojan je odskočio i umalo nije prevrnuo sto, sve zajedno sa sandukom strine Stane.
− Nemojte tako, pa familija smo − povikala je Popadija.
Sreća po našu familiju, u tom trenutku su se vrata na kući otvorila i narod je pohrlio u dnevni boravak.
Slađana Nina Perković
Iz romana “U jarku“, Imprimatur, 2020.
Slađana Nina Perković rođena je 1981. godine u Banjaluci. Diplomirala je novinarstvo na Univerzitetu u Banjaluci i političku komunikaciju na Sorboni. Autorica je zbirke priča Kuhanje i romana U jarku. Živi, radi i piše na relaciji Banja Luka – Pariz.
