U njenim prvim sećanjima i danas negde kroz izmaglicu slika i mirisa sasvim neočekivano pojavi se ta nakrivljena tabla na kojoj je masnim crvenim slovima napisano – MESARA. Sigurno je bilo mnogo drugih daleko lepših slika njenog detinjstva koje bi mogla prizvati u svom sećanju ali, ni sama ne znajući zašto ta nevažna tabla uvek bi se pojavila prva. Možda zato što i dalje pod istim uglom nakrivljena stoji iznad vrata mesare, na par stotina metara od njene kuće. U njenom malom mestu retko šta se menja. Sem popisa stanovništva. Mir kome se vraćala i od koga je bežala, toliko puta, na toliko načina. Sa svoja dva kofera. To su dve kazaljke sata koji otkucava njeno vreme, iznova i iznova.
Ovde vreme tako ugodno stoji. Ona ne voli kad stoji jer je opet na početku, opet se od nje očekuje da te otkucaje korisnije potroši. A ona ostaje bez ideja. “Ja sam klovn tužnih očiju“. Da je samo jednom poverovala u sebe kao oni koji su verovali u nju. Mrzi ih zbog toga. Na recepciji klinike za odvikavanje od narkotika pitali su je da potvrdi svoje ime. Doktor nije mogao da razume taj njen ulični cinizam i varke. Rekao je – vanredno inteligentna. Imao je nadu. On nikad nije prespavao na ulici. Kako on može da prati staze njenog uma, da im da novi pravac?
Slažem se, slažem se sa svim. Sperite vi sa mene i moje ime i sve moje.
Pustite me da budem kriva, molim vas. Predala sam se zar ne vidite? Možete zauvek biti konstanta do koje nikad neću doći.
Možda laž volim više od ičega. Laž me radi onako kako vas nikad ništa nije radilo. Laž me voli jer joj se tako lako dajem. Daje mi da mislim da sam je izmanipulisala, makar na tren. Ponovo mi tablete mute um i sviđa mi se kako ga stihijski ubijaju. Priznajte, ne možete me prevući sa druge strane margine, ne pokušavajte. Ne započinjite ćaskanje o vremenu ne bi li me opustili pre nego što mi izvadite krv. Tako ste predvidljivi i dosadni. Pričajte mi šta vas boli, boli li vas išta tako ispravne? Ja ću uvek biti aršin vašeg ličnog uspeha, uteha da ste ispravno vaspitali svoju decu dok se trudite da sakrijete taj sablažnjiv pogled.
Tako je neprobojan ovaj zid koji deli vas i mene. Dajte ime mom umu, recite zašto je tako? Ne krivite moje detinjstvo jer je bilo srećno. Kopajte dublje. Zašto volim sve što me potire? Odakle tolika samodestrukcija, pitate se. Gadim vam se, zar ne? Vidite pločnike na kojima sam spavala. Vi tako malo znate. Vaša površna pitanja to otkrivaju i kako, kako mi vi možete pomoći? Mora da se šalite. Znajte, ne želimo svi da budemo spašeni. Negde će uvek postojati neko kao ja. Neka pogrešna hemijska reakcija. Neko ko nije želeo da postoji. Zapišite to. Ubijte me lekovima polako, zamračite mi ovu tugu tim zastorima koje mi navlačite na oči i pustite me da ne postojim na svoj način. Samo ne očekujte da vam verujem, molim vas. Mi smo dve paralele koje se nikada neće spojiti u razumu.
Ne verujte u mene i ne verujte mi. Molim vas.
I recite slobodno da je krivica moja, da se ukorenila u meni svojim opakim, otrovnim korenom ali me ne boli. Sigurno mislite kako se valjam u samosažaljenju i kako sam patetična. U pravu ste. Ja sam onaj slučaj koji najviše mrzite. Potpuno sam svesna svog ludila, ako ga možemo tako nazvati. Potpuno sam svesna svoje izopštenosti i baš me nimalo nije briga. Odustaćete, kao što sam i ja odustala.
Ja sam samo zbir poražavajućih simptoma raznih sindroma i poremećaja, zar ne? Izaberite jedan jer svaka tuga mora imati ime i poreklo.
Ja sam samo težak primer veoma svesnog neprilagođavanja. Samo recite onima koji me vole da nimalo nisu krivi. Sve manje verujem u krivicu. Pomalo se plašim kada osetim mir ustaljenosti i više se ne pitam da li je sve moralo ovako.
Još samo ponešto me čini srećnom, deca koja se glasno smeju, razigrani psi i miris ranog jutra.
Tad, samo tad, u to rano jutro čini se da nije sve izgubljeno ali onda se rodi dan koji liči na svaki drugi. I ponovo sam poražena. Priznajem da mi nikad nije bilo važno da li sam ispunila tuđa očekivanja. Možda jer nisam živela do kraja za svoja. Ipak, potrebno je da postoji neko kao ja, savršenost božjeg nauma nije uvek predočena jasno i na prvi pogled. U meni je duboko sakrivena. Toliko duboko da sam skoro potpun demant te savršenosti u koju, i pored svega i posle svega ipak verujem. Znajte, vi i ja ne vidimo isto. Zato vam ništa, baš ništa od svega ovoga neću reći, ni ovaj put.
