U njenim prvim sećanjima i danas negde kroz izmaglicu slika i mirisa sasvim neočekivano pojavi se ta nakrivljena tabla na kojoj je masnim crvenim slovima napisano – MESARA. Sigurno je bilo mnogo drugih daleko lepših slika njenog detinjstva koje bi mogla prizvati u svom sećanju ali, ni sama ne znajući zašto ta nevažna tabla uvek bi se pojavila prva. Možda zato što i dalje pod istim uglom nakrivljena stoji iznad vrata mesare, na par stotina metara od njene kuće. U njenom malom mestu retko šta se menja. Sem popisa stanovništva. Mir kome se vraćala i od koga je bežala, toliko puta, na toliko načina. Sa svoja dva kofera. To su dve kazaljke sata koji otkucava njeno vreme, iznova i iznova.
