Svet je žedan reči
Imam krila od voska i supernemoć da letim.
Imam i kaktus s mekim srcem,
noću šapće sve sreće sveta.
Iza vrata čuvam stari džemper,
na rukavu ima žuti ožiljak od pegle
i plaši se hladnoće.
U džepu jedne košulje koju ne nosim,
krijem stihove koje napamet znam:
„ranjivost je dar, smrt je nestabilna,
a svet je žedan reči“
Vraćao sam se kući
Tačno sam znao čega ne želim da se setim.
Napolju se spremala bura,
a ljudi su se smejali na nepoznatom jeziku.
Za stolom levo od mene, sedela
je nečija tuga, govoreći: ovaj grad
me nikad neće znati po imenu.
Pretvarao sam se da mi oči suze
od dima cigareta.
Vraćao sam se kući.
Od straha da te ne probudim
Napolju je pun mesec. Od svetlosti
koja ulazi kroz prozor, predmeti u
sobi dobijaju drugačiji oblik.
Slušam kako spokojno dišeš. Ako se okrenem,
videću kako ti senke igraju po licu.
Žmurim i nagađam šta sanjaš.
Od straha da te ne probudim, vrištim u sebi.
Toni Popov
Sa makedonskog prevela Valentina Baktijarević
