Ad libitum
naklonost vetra te noći
disonira šuštanje somota
na njihovim butinama
sirijski taksista ne zna
priču o ruži iz Damaska
nepostojani princ
želeo je da bude
Hefest – Bog vatre
sad traži upaljač
za svoje snove
amaterka u duši
volela je crne rupe
njegovog zanosa
i slobodan prostor
među prstima
u vrtu limuna i avokada
fildžan kafe s talogom tišine
na uvo joj šapuće: Usnuti nemoj
Nemaš ti pojma,
šta ja igram u ovoj predstavi
na usne mu prinosi
Simfoniju hiljadu leptira
Ja sam Svjetlost
Ad libitum ad infinitum
Give me the water
and teach me to swim again
Coming home
Svojim telom pravi prsten oko njegovog struka
Uzima ga za ruku i odvodi pod vodu
Nestaje žar sa njenih obraza
Tela gube težinu
On je na svom terenu, u dubini iz koje potiče
Suvišno je da mu kaže:
Skini košulju, stigli smo
Samozatajnost je varka. Pomislila je dok je gledala u bubamaru na zidu svoje terase.
„Daj nam danas“ – rekao je Konstantinović.
Danas je utorak, i ona širi krila ka žarko crvenom suncu koje zalazi iza Eresund mosta koji spaja Malme i Kopenhagen, kada je poželela da se vrati na obalu i ponovo gleda isti zalazak sunca.
„Mogućnost uvek postoji“, i dalje se kikotala od smeha u sebi, u svojoj pravoj kući u kojoj naravno nema kofera. Ko još nosi kofere?
Činjenice, to je ono na šta ga je podsetila, mada njoj činjenice nisu bile važne.
On je već bio tu. Šest sati od Beča do Beograda, nije bila gužva na granici. Nije popio ni kap alkohola, nosio je novi cilindar i izlizane farmerke. Konačno je iznenadio. „Baby blue“ je svirala dok je vozio.
„Budućnost je nenapisana“, i Bog ima smisla za humor.
Kupila je Spatofilum – Mesečev cvet / Devojačku radost, možda zbog toga, osećala se mnogo slobodnije, primetila je maserka kada je videla njena ramena dok je ležala na stolu.
Aha, tako se i osećam. Znala sam da će mi sve biti jasno u mojim četrdesetim.
Bila je blizu, dok je gledala u prkos iznikao u pukotinama trotorara, naslonjena na banderu.
Kad pogleda svoj život sa ivice terase uzima čašu Pino Griđ-a i korača lagano kroz studio koji je osmislila jedne jeseni u Malmeu, tragajući za sobom (kako je tada mislila).
Mali drveni konjić, klavir (koji ne svira) duge bele zavese, velika bibilioteka i salon za goste sa dvorištem.
„Možda je neko jedva čekao da se ti rodiš“ – rekao joj je ciga u krojačkoj radnjici na Karaburmi.
Volela je tri muškarca u svom životu, on je bio četvrti i nije ličio ni na jednog od svojih prethodnika.
Sada puši tri cigarete dnevno, i to isključivo kada je sama. To je njena meditacija.
Hodao je lagano poskakujući. Imao je lepe ruke i dubok glas, pogled zamagljen sećanjima. Pokušavao je da je odgonetne.
„U budnom stanju bivam još budniji“ – volio bih te upoznati, rekao je i zapalio džoint.
Pre spavanja ona uzima srce od rozenkvarca i stavlja ga pod jastuk. U njenom snu nije imao crveni džemper, samo kap krvi iz kažiprsta za rumunskog pesnika.
