Godine mudrosti
Zidne crtice mog rasta puzale su ka prekidaču za svetlo,
kada sam nevoljno postala najmlađa boginja mudrosti.
Napravili su mi pijedestal, ofarbali ga, nacrtali cvetove.
Zelena boja ljuštila se kao lak sa neurednih noktiju.
Gazila sam svaki dan po tom polju, đonovi su kidali latice.
Dolazili su po savete, o ratnim i mirovnim strategijama.
Moje lutke dobile su nova tela – šiljke kućne kapije.
Na konopcima su se klatili plišani zečevi,
isplaženih jezika pod operacionim svetlom bandera.
Dimnjak je izbacivao odjeke uvek istih pitanja.
Kada sam bradom mogla da osvetlim sobu,
prestali su da dolaze. Na pijaci sam kupila igračku,
medveda sa crvenim nosem i lakovanim šapama.
Do danas nije mnogo ostario, rasplićem mu ućebano krzno.
Guram prst u njegovo tkivo, na preseku vrata i glave.
Pod teget šatorom, šapućem mu na uvo sve
što je odavno trebalo da zna.
Ringišpil, zauvek
metalna kraljica
izvodi vrtoglave piruete
sa svetleće krune
lanci šibaju kroz vazduh
za njih se držimo
vrtimo ukrug
roditelji, brat i ja
u letećem dupku
šest ruku me zateže
kao kamen u praćku
lansira
da uhvatim gumenu patku
za sve nas
konstrukcija se trese
skelet u kući strave
a kada uhvatim patkicu
šta sa njom
možda je poklonim
bosonogom dečaku
u čijim očima
nestaju ringišpili
usred vašarske gungule
Mala pomoć duhova
možda je on imao krupne šake
da se u njima sklupčam i prespavam
na jastuku jagodice prsta
krotio motor
kao podivljalog konja
među nogama
možda je on studirao mapu ženskog tela
naučio da rastavi i sastavi
preciznu mehaniku
nosio najduži kaput
pod kojim je sakrio čitav park
noći kada nije svanulo
možda su njegovi prsti
bili solidarna zajednica
u kojoj svi rade jednako
a možda je ona bila najveći džentlmen
i bolje nego iko me pratila
do kuće
površina njene kratke kose
nežna poput somota
možda sam u dužici njenog oka
videla stihove, balončiće koje ću izduvati
iz svojih alveola
oni idu sa nama kroz šumu
borovnicama gađaju nebo
drže ruke čvrsto
na našim prepletenim prstima
Anđela Milinković (1987, Beograd) završila je osnovne i master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, sa fokusom na modernu umetnost. Nekoliko godina je radila na kustoskim izložbenim projektima i u oblasti upravljanja muzejskim zbirkama.
U prošlosti su je okupirali i aikido, psihodrama i aktivistički horovi. Od 2020. godine radi za nemačku IT firmu, piše poeziju i čeka da vidi kojim novim interesovanjima će je život iznenaditi.
Pesme su joj objavljivane u zbornicima Bludni stih, Tajni grad i Sunčana strana ulice izdavačke kuće Enklava, u književnim časopisima Buktinja, Koraci, Dometi, Beogradski književni časopis, na portalima Astronaut, Čovjek časopis i Strane, kao i u izdanju Muzeja Jugoslavije, Mesto pesnika u radničkom stroju, u okviru radionice o radničkoj poeziji. Pesmu Čekajući da brat postane drvo je izdavačka kuća Slavitude prevela na francuski jezik. Godine Mondrijana je njena prva zbirka poezije.
