kad sam s tobom
smrt nije velika paukova senka
koja se prikrada iz ćoška
i narasta do plafona
smrt je prošlost koju
presipam u teglu i
spuštam na policu
smrt je frizijski konj
na prostranoj livadi
svilena griva
uz koju prislanjam obraz
pa vijorim do planinskih vrhova
iznad svog detinjstva
Kako dolazi jesen
jesen mi uvek prvo dođe iznutra
neprimetno
kao pogurena starica što
u papučama prelazi gradski trg
i u rukama nosi tek ubrano cveće
zri voće
jesen dolazi polako
pije moj čaj
oblači moj džemper
zavlači se pod moje ćebe
čita moje knjige
soba mi nikad nije bila praznija
jesen mi uvek prvo dođe iznutra
Ništa nije važno
ništa mi više nije važno
u ovu lažnu jesen
uvek istim ulicama
sve sporijim korakom
sve prozirnija
do one klupe ispod topole
u gradu u koji sam samo jednom kročila
gde sada očajnički stežem sopstvena kolena
pokušavajući da sebi objasnim toplinu
ništa mi više nije važno
u ovu lažnu jesen
samo tvoji odgovori
na beskrajna pitanja u mojoj glavi
i miris cigareta na tvojim jagodicama
samo to
i koliko ti je meka koža
i kako bi pristajala ovoj anemiji
i kuda bi sa tih deset prstiju kad bi mogao bilo gde
i boli li usamljenost kad okreneš ključ pa potoneš u jastuk
i poželiš li nekog da ti u lažne jeseni ćuti
i kako i koliko i kuda i da li
i ništa mi više nije važno
u ovu lažnu jesen
jedino možda to
hoću li ikada skupiti snage
da ti saspem ovo ludilo u lice
ne očekujući ništa zauzvrat
