Prvo moje sećanje na njega je kad smo išli da beremo kukuruz. Nikad nismo imali prikolicu pa je deda pozajmio od komšije. Nikad nismo imali ni traktor. Ni frezu. Ali on nam je bio mnogo više od traktora. Onako mali i spretan stizao i zavlačio se svuda, samo se jednom zaglavio, padala je neka velika kiša i blato je bilo duboko. Plašili su me onim bolesnim klasjem kukuruza, kad im izraste ono nešto crno, sad nekako mislim da su neke gljive, tad sam mislila da je to tumor i da će me zaraziti pogledam li samo u stabljiku. Obožavala sam onaj zvuk kad se zdrav, zreo kukuruz kida sa stabljike. I onda sve to stavimo u prikolicu pa se sestra i ja vozimo preko svega što smo nabrali tog dana. Pamtim i da je sa nama uvek išao jedan čovek, čija je njiva bila odmah ispod naše, a i živeo je u komšiluku. Onda je prestao da ide sa nama. Deda mi je rekao da je umro od srca, baba mi je rekla „Ma, obesio se, budala“.
Nikad nas nisu vodili na zadušnice, međutim, te godine je bilo bombardovanje, ne ide da ostaviš decu samu kod kuće. Tata vozi, deda na mestu suvozača, mama i baba sa nama pozadi. Mislim da smo tog dana obišli grobove svih ljudi koje su ikad poznavali. Poslednji je bio grob dedine majke. I onda je puklo. Mama kaže da je samo videla užarenu loptu. Ja pamtim kako se zemlja zatresla i kako sam se mnogo uplašila. Baba je gunđala i posadila me da sedim na ivicu nekog groba i davala mi kiselo mleko da se smirim. „Pa, naravno, kad smo kod ovog baksuza na grob došli!“ Kad smo shvatili da nikome nije ništa, brzo smo svi ušli u fiću i odvezli se kući.
Posle bombardovanja smo jednom išli da obiđemo njivu kod aerodroma. Tu smo sadili pšenicu, a na ovoj drugoj kukuruz. Pamtim da tamo nije bilo nikakvog hlada pa smo Teodora i ja uvek improvizovale. Ja sam oduvek mnogo volela da kopam po zemlji, u očekivanju da pronađem nešto drevno što je tu neko davno zakopao. Tog dana sam pronašla samo deo neke bombe koju su bacali na aerodrom. Odnela sam babi, na šta je ona vrisnula „Baci to tamo, to radioaktivno, nemoj sad da te udarim, ima da se pušiš!“ Ja sam bila baš zbunjena, šta može običan metal da mi uradi, ipak sam ga zakopala u zemlju.
Kad smo se spuštali niz Tresibabu, deda bi isključivao motor, da ne troši gorivo. To me je zabavljalo. Zanimljivo da mi vožnja Mikijem nikad nije izazivala mučninu, drugim kolima uglavnom jeste. Jedne godine sam slučajno kroz prozor bacila prsten od školjke koji sam te godine kupila na moru. I deda, šta će, zaustavio fiću posred serpentina i izvadio onaj trougao dok nisam pronašla prsten. Sreća nije otišao u žbunje. Baba je samo rekla “Ćuti pa ga nisi progutala”. Te godine sam zaradila svoj najveći ožiljak na telu. Uveče bismo se pravili da pecamo na Timoku, iako niko od nas nije bio neki iskusan pecaroš. Jedne večeri je Teodora samo nestala. Svi smo se rastrčali po šumi, po selu, čak i do napuštene železničke stanice. Našli smo je kod stare vodenice, išla da se prošeta a kad se vratila nas nije bilo. Ja sam se tada saplela i ogulila koleno. Ožiljak mi ne bi ostao da nisam svakog dana kopala ranu koja nikako da zaraste od banjske, lekovite vode. Verovala sam da će tako brže da isceli. Septembra smo se opet spuštali niz Tresibabu i bazen je bio pust. Tada sam naučila da plivam. Godinama kasnije su me Miki i deda tri puta nedeljno čekali ispred bazena, posle treninga.
A onda se jednog avgusta sve promenilo. Gangrena je bila opasna i morali su da mu amputiraju pola stopala. Sećam se da nam za fiću nije ni bio potreban ključ, samo sam cimnula onu srebrnu dršku i vrata su se otvorila. Ušla sam unutra i mnogo plakala što deda više nikad neće moći da ga vozi. Još uvek pamtim svaki njegov delić. Sedišta presvučena jambolijom, da ne bude hladno, najlepši menjač koji sam ikada videla, koji je zapravo bio samo obična drška na koju je nataknuta providna staklena kugla sa crvenim dnom u čijoj je sredini stajao neki pozlaćeni oldtajmer. Šrafciger gurnut tamo gde treba da stoji ona ručka za spuštanje i podizanje stakla, koja je ispala, pa da prozor ne bi stajao konstantno otvoren.
Prodao ga je dve godine kasnije, tri dana nakon mog 16. rođendana. Plakala sam ja, plakao je deda, svi smo plakali.
Uzeo je za njega bednih 50 evra. Izgleda da je toliko koštalo moje detinjstvo.
Katarina Pešić
