Prvo moje sećanje na njega je kad smo išli da beremo kukuruz. Nikad nismo imali prikolicu pa je deda pozajmio od komšije. Nikad nismo imali ni traktor. Ni frezu. Ali on nam je bio mnogo više od traktora. Onako mali i spretan stizao i zavlačio se svuda, samo se jednom zaglavio, padala je neka velika kiša i blato je bilo duboko. Plašili su me onim bolesnim klasjem kukuruza, kad im izraste ono nešto crno, sad nekako mislim da su neke gljive, tad sam mislila da je to tumor i da će me zaraziti pogledam li samo u stabljiku. Obožavala sam onaj zvuk kad se zdrav, zreo kukuruz kida sa stabljike. I onda sve to stavimo u prikolicu pa se sestra i ja vozimo preko svega što smo nabrali tog dana. Pamtim i da je sa nama uvek išao jedan čovek, čija je njiva bila odmah ispod naše, a i živeo je u komšiluku. Onda je prestao da ide sa nama. Deda mi je rekao da je umro od srca, baba mi je rekla „Ma, obesio se, budala“.
