Priča D
D bi, uistinu, trebalo da je srećan što je živ. Kad je imao godinu dana, dok je ležao na podu, udario se o stočić na kom je stajao globus. Stočić se zanjihao i globus mu je pao tačno na glavu. Na sreću, udarac nije ostavio ozbiljnije posledice, osim što je, kada je odrastao, D postao student geografije. Njegovi roditelji su se često prisećali ovog događaja i kroz šalu govorili kako mu se svet obrušio na glavu.
Putovanja po svetu njega nisu interesovala. U suštini, D je mnogo voleo da putuje. Ali, za njegova putovanja nije trebalo da napušta sobu. Enciklopedije, udžbenici, atlasi i razne mape bili su dovoljni da ga prenesu gde zaželi. Svake večeri, dok se družio s njima. upoznavao je nove i nove nepoznate prostore. Učio je sa velikom strašću i posvećenošću. Nije mu smetao ni glasan zvuk televizora iz susedne sobe koji je redovno zaboravljao da isključi.
Od svih mapa, najviše je voleo veliku kartu sveta koja je zahvatala ceo zid u njegovoj sobi. Svake večeri je sedao ispred nje kao ispred božanstva; zapisivao je nešto u svoju beležnicu; zaokruživao je imena mesta za koje je prvi put čuo; i, razume se, putovao je. Mazio je kartu svojim prstima kao što bi mazio ljubavnicu. Kada bi šetao po njoj, dovoljno je bilo da prstom dodirne Saharu pa da se preznoji. Samo jedan prelaz prstom preko Arktika i već bi mu cvokotale vilice od hladnoće.
Jednom, dok je šetao kažiprstom i srednjim prstom niz Sibir, prehladio se u istom trenutku i kinuo je baš po Rusiji. Iz uključenog televizora se začuo tihi glas voditeljke: …epidemija gripa ovakvih razmera nije zabeležena do sad… Rusija preduzima hitne mere kako bi sprečila… Sve to nije dopiralo do D -a koji je zanesen gledao u ko zna koji deo sveta.
Sledećeg dana, D je slučajno dodirnuo Italiju cigaretom i napravio malu rupu na karti: …šumski požari već peti dan nastavljaju da besne …šire se …italijanska vojska se pridružila protivpožarnoj jedinici u borbi protiv ognjene stihije…
Treći put, nekud je žurio i prolazeći pored karte, zakačio ju je laktom. Ona je spala sa eksera kojim je bila zakačena na zid i pala je na pod. U danima koji su usledili ceo svet je dobijao vesti o zemljotresima. Niko i ništa nije ostalo aseizmično. Zemlja je na sve strane menjala svoj lik.
Vremenom je D-ova karta izbledela i izlizala se. Bilo je nemoguće učiti i putovati po njoj. Njegovi roditelji su znali šta ona predstavlja za njega. Znali su koliko mu znači geografija pa su rešili da ga iznenade. Za njegov rođendan, koji je padao na dan pomračenja Sunca, kupili su mu novu kartu sveta iste veličine. Stara je već bila neupotrebljiva. D-ova majka je ušla u njegovu sobu, srolala je staru kartu i uputila se ka najbližem kontejneru. Iz televizora se čuo glas jedne otkačene babe koja se predstavljala kao gatara. Mrmljala je nekakve gluposti o kraju sveta.
***
Bazen
Opušteni i ispruženi u svojim ležaljkama, neki blago uspravljeni u poluležećem položaju, sa pićem u rukama, gosti su se pravili da nisu primetili dečaka koji se zaletao da skoči u bazen. Neki od njih su se pogledali ispod oka, sa jedva primetnim osmehom.
Dečko se zaleteo i skočio na glavu u prazan bazen. Čulo se jedno „tup“ i on je ostao da leži nepomično na dnu bazena, a da nije ispustio ni glas. Mala crvena mrlja se pojavila na njegovoj glavi. Zatim se pretvorila u lokvu koja se postepeno širila i postajala sve veća.
Gosti su i dalje spokojno ležali u svojim ležaljkama pored bazena, da ispijajli svoja pića i naručivali nova. Niko se nije ni osvrnuo na bazen čak ni kada se sasvim ispunio krvlju.
Krv je lagano počela da se izliva i skoro je stigla do ležaljki gostiju koji su polako, bez ikakve vidljive uznemirenosti, završavali svoja pića, počeli da se pakuju i da odlaze.
Nekoliko sati kasnije krv se, kao reka, izlila na ulice, dosezala je do kolena prolaznika koji su se zatekli na trotoarima, a oni koji su ostali u svojim domovima već su počeli da razmišljaju da se popnu na više spratove ili na krovove kuća.
Niko nije imao ideju kako da zaustavi krvavu poplavu koja je započela na bazenu.
U jednoj sporednoj uličici, potpuno poplavljenoj, dečak koji je skočio u prazan bazen, nasmejan, plivao je u sopstvenoj krvi.
***
Priča T
Slobodno bacite te mape – reče T turistima. Danas vam neću pokazivati znamenitosti obeležene na njima. Zar zaista želite da vam govorim o iščezlim običajima? Želite da slušate o imenima graditelja ovih ruševina? Želite da gledate grobove vojskovođa i masovnih ubica? Da gledate golo kamenje, temelje odavno nepostojećih građevina? To su sve gluposti! Gluposti! Odbijam da raspredam o takvim stvarima po ko zna koji put! Baš me zabole za careve, kraljeve, vojskovođe i vladare! Da, da, dobro ste me čuli! Baš me zabole! Petnaeset godina radim kao turistički vodič u ovom mrtvom gradu! Petnaeset godina pričam o glupostima! Petnaeset godina se trudim da održavam pažnju budalama kao što ste vi! A moja priča?! Šta je s mojom pričom?! Bacite te mape – još jednom reče T. Danas ćemo da obilazimo drukčije znamenitosti.
Turisti su ga gledali začuđeno, ali su prihvatili novu, nepoznatu turu koju im je ponudio ovaj čudni vodič.
Pažljivo poglednite onaj frižider! – reče T. Tamo sam kupio prvo pivo. Prodavačica mi ga je prodala iako sam bio derište. Možda zato što je primetila da joj blenem u dekolte. Slobodno fotografišite!
Grupa turista je napustila grupu nezadovoljna vodičem koji im je dodeljen. Podneće svoje žalbe agenciji koja im ga je preporučila.
Eno je osnovna škola u koju sam išao. A eno i igrališta u školskom dvorištu. Pod onim košem sam se potukao s najboljim drugom. Ja sam njega udario pesnicom po nosu, on mene kamenom u glavu. Evo, ovde mi je ostao ožiljak. Slobodno pogledajte!
Grupa koja je slušala T-a se prepolovila, ali on je nastavio da im pokazuje lične znamenitosti istim žarom.
A sada obratite pažnju – sazvao ih je. Ovde sam se prvi put poljubio. Da, tačno ispod ovog drveta. Postojala je i klupa na kojoj sam urezao njeno i svoje ime, ali više je nema. Ako postoji interesovanje među turistima, postaviću novu klupu. I imena ću da urežem ponovo.
A sada ću da vam pokažem gde sam se prvi put napio. Evo, u ovom parkiću. Imao sam trinaeset godina i sa drugarima sam pio crno vino. Nema nikakvog spomenika, ali uskoro ću da postavim nekakvo obeležje.
Grupa koja je slušala T-a, sasvim se smanjila. Ostali su samo dokoni i nepopravljivi radoznalci, ali on nije obraćao nikakvu pažnju na brojno stanje turista koji su ga pratili. Nastavio je u silnom zanosu da pripoveda o mestima koja su za njega bila značajna.
Pogledajte dobro ovaj pešački prelaz! Ovde je umrla moja majka. Hodala je, hodala… i odjednom – tup! Pala je. Srčani udar. Žalosno! Zaista žalosno! Još uvek nije postavljen spomenik tako miloj i dobrodušnoj ženi!
A sada, ono najvažnije! Pokazaću vam kuću devojke koju sam najviše voleo i još uvek je volim. Strpite se malo. Ona je prvo živela u jednoj kući na onom brdu, a posle se preselila u jednu zgradu na četvrti sprat. Šta želite prvo da vidite? Taj stan ili kuću? Odgovorite! Vas pitam!
T nije dobio nikakav odgovor. Tišina kao da ga je otreznila od zanosa. Primetio je da se gotovo smračilo i da ga sluša samo njih nekolicina. Zagledao se u tu malu grupu turista. Polumrak mu nije smetao da prepozna najistrajnije slušaoce: ona prodavačica koja mu je prodala prvo pivo, najbolji drug s kojim se tukao na igralištu, devojčica koja ga je prvi put poljubila, drugari – saučesnici u njegovom prvom pijanstvu i ona devojka koju je najviše voleo. Ispred svih njih, sa fenjerom u ruci, mladalačkog lika i sa srdačnim osmehom koračala je njegova pokojna majka. Raširila je ruke za zagrljaj i laganim koracima krenula ka njemu.
***
Trotoar
Sa nekoliko praznih kanti od sira ogradio je malo parče trotoara. Vikao je i uz sočne psovke vređao komšije koji su se trudili da ga odvrate od toga ili su, barem, pokušavali da razumeju zašto to radi. Spominjao je reči kao što su „sveto parče zemlje“, „krv“, „život“, „zauvek“. Povremeno je zamahivao pesnicom ka nekom hrabrijem od okupljenih koji bi pokušao da mu se približi. A kako bi zamhnuo, tako bi se pijan, zateterurao na debelim nogama. To je trajalo sve dok susedi nisu popustili i odlazili kućama bez obzira što nije razrešena misterija o parčetu trotoara koju je njihov komšija rešio da brani po cenu života.
Sutradan, izvinjavao se svim komšijama koje je sretao, pravdao se da nije znao šta ga je spopalo, da je popio koju čašicu više i da takvo agresivno ponašanje neće više da mu se ponovi.
Komšije su bile pune razumevanja. Svi do jednog su mu oprostili. Ali, za svaki slučaj, izbegavali su da prolaze pored tog ograđenog dela trotoara, čak i kad je njihov dugogodišnji komšija uredno pomerio kante.
Ivan Šopov
Sa makedonskog prevela Branislava Tomić
