Traženje posla odvijalo se u naletima. Odlazio sam na razna mesta i zvao ljude koji su ostavljali svoje brojeve na banderama. Primetio sam, mnogi su brojevi bili nevažeći. Nekad, da ne lažem, događalo se da se jave, ali da su već našli nekog. Dobro, moram priznati, jednom je trebalo da odem kod poslodavca, ali suviše sam dugo ležao na svom dušeku i odlučio da mi se sviđa u tom položaju. Zatim sam odlazio kod raznih poslodavaca, neki su tražili vozačku dozvolu, koju nisam imao, na drugim mestima su tražili razne veštine koje ja, jednostavno, nisam posedovao. Istina je, sve vreme sam razmišljao o momku u žuto-plavoj odevnoj kombinaciji. Razmišljao sam o njegovoj skakutavoj sreći. Želeo sam i ja da je dobijem.
Prijavio sam se za posao tamo. Drhtao sam. Kad bih čuo zvuk koji dopire sa ulice, u vidu raznih urlika, nadao sam se da su došli po mene. Da me obaveštavaju da sam primljen. Opet mi se san poremetio. Očekivao sam elektronski intervju, zatim telefonski, a onda i grupne vežbe. Prijavilo se sedam hiljada zainteresovanih kandidata. O, kakav impozantan broj. Zbog toga sam bio posebno srećan. Toliki broj zainteresovanih znači da je posao uistinu dobar. Mada, žacnula me je druga misao. Gde je svih tih sedam hiljada ljudi radilo pre? Da li je radilo?
Neću da stvaram neizvesnost, reći ću odmah: nisam ni stigao do razgovora za posao. Nikad me nisu pozvali. Na kraju, ipak je bilo sedam hiljada kandidata. Bio sam naivan što sam uopšte pomislio da ja treba da budem među tih pedeset odabranih. Prekoreo sam sebe. Nisam znao kako sam sebi to mogao da dopustim.
Legao sam na travu i gledao u sunce. Lepše je u prirodi. Dišem. Zaboravio sam da sam ogorčen. Baš me bilo briga za maloprodajni koncern i za mladića u žuto-plavoj majci. Prošlo je.
Drugi posao koji sam tražio bio je jednostavan i na njemu se neću preterano zadržavati. Otišao sam u pekaru da kupim kiflu i video da traže radnika. Prijavio sam se, ali nisam uspeo. Neko drugi se prijavio pre mene. Ovog puta, nije bila u pitanju konkurencija. Nije bilo prijavljeno sedam hiljada radnika, niti su oni nudili pedeset radnih mesta. Ipak je to mali, porodični biznis, kako kažu. Kifle su im dobre, to je bitno. Ovog puta, kako sam napomenuo, problem je bio u tome što sam zakasnio. Problem vremena jedan je od osnovnih ljudskih problema. Neuhvatljivo je, pišu, vreme. Neuhvatljiv je, kažu, trenutak. Uopšte, za mene je vreme krajnje težak pojam, neopipljiv. Stoga, dozvoliću, njime se neću baviti. Mogao sam, da sam hteo, biti negde drugde u trenutku kad sam bio negde drugde. Mogao sam, zajedno sa drugim životima, biti u nekom drugom vremenu, samo da sam rođen umesto svojih roditelja. Ako bismo tako gledali, mogao sam biti ja na mestu svojih roditelja. Mogao sam, bez izuzetka, praviti razne kerefeke na sunčanim mestima, da je moja majka odlučila da se bezrezervno zaljubi na nekom od raznih letovanja. Mogao sam, a to mi je užasna pomisao, da nikad ne postojim da je moj otac ostao bez svog života kad je sa devet godina pao sa terase. Da je nešto od toga bilo, da sam samo malo kraće zamišljao svoju plavo-žutu uniformu, da sam brže prešao ulicu jednog letnjeg popodneva, bio bih u pekari taman na vreme kad traže radnika. Došao sam, kažu, prekasno da dobijem posao, a prerano da skinu natpis da traže radnika. Došao sam, a to me strahovito nervira, u trenutku kad je neko drugi već zauzeo moju poziciju. Da sam viši, makar tri santimetra, korak bi mi bio duži. Da je moj korak duži, razdaljine bih prelazio s manjom potrošnjom energije. Da prelazim razdaljine s manjim utroškom energije, mogao bih, istim tempom, da prelazim duže relacije. Ne bih morao da usporim, a to sigurno radim, sigurno usporim, a da to ni ne osetim. Da sam malo viši, postao bih pekar.
Treći pokušaj bio je podjednako bezuspešan, a to će ujedno biti i poslednji pokušaj koji ću opisati. Svi kasniji, a bilo ih je, bili bi samo ponavljanje. Video sam da traže posao na svežem vazduhu, tu blizu reke. Gradilište je bilo veliko, gradili su neku veliku zgradu, svu u staklu. Gradili su, i, kako je delovalo, trebalo je da je grade još najmanje petnaest spratova. Zatim, trebalo je staviti staklo i sve to. Cigla na ciglu, beton na beton, gips na gips. Ho-ruk, savij se i nosi, kolena u čučanj da ne puknu leđa i gotovo. Sve u svemu, znao sam da to mogu. Nosio sam i nosio, ali kroz koji dan jedan moj kolega pao je sa poslednje izgrađenog sprata i umro. Betonski blok se obrušio na njega i eto, zatvorili gradilište i uhapsili gazdu. Pitali su svašta moje kolege, graditelje, ali mene nisu ništa. Nisam bio na gradilištu u tom trenutku, niti sam poznavao kolegu. Opet, nisam bio u pravom trenutku na pravom mestu. To je zaista neverovatno. Sve u svemu, tako se završio moj posao na gradilištu. Dobio sam pare za tih par dana koje sam radio, što je bilo dobro. Pare su mi bile potrebne. Nisu to bile velike pare, ali ipak, bile su postojane.
Filip Grujić
Odlomak iz romana “Podstanar“, LOM, 2020.
Filip Grujić (1995) je diplomirani dramaturg.
Autor romana: “Podstanar” (LOM, 2020) – uži izbor za Ninovu nagradu, “Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017)
Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prevod na francuski jezik, a imala je premijeru u Atelje-u 212 pod nazivom “Pred svitanje”.
Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine. Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa” koja je imala premijeru u SNP-u pod nazivom “Velika depresija”.
Piše za sajt Filmoskopija, a radi i za Novi magazin u kulturi. Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.
