Odlomak

PET. Na more sam prvi put išla kad mi je bilo pet godina. Same, ja i mama u jednom gradiću na Jadranu. Mama je bila prodavačica u Robnoj i nismo sebi mogle da priuštimo mnoga putovanja, ali to, ta jedna nedelja nam je ispunjavala maštanja teška kao stotinu neostvarenih putovanja. Same smo i skoro i da se ne družimo sa ljudima iz našeg autobusa, koji su nam ujedno i susedi u vili, dovoljni smo sebi moja mama, ja i stari fotoaparat. Pentramo se po stenama sa po jednim sendvičem u ruci, a druga – ruka za ruku. Mama nagazi slomljeno staklo, ja se uplašim da se od toga slučajno ne umire, zgrči joj se celo lice i šikne joj krv iz pete, ali me ipak pogleda da bi videla da li sam je videla i, susrevši moje uplašene oči, ona počinje da se smeje na sav glas i da mi govori da pogledam, može i plesati i poskakivati na povređenoj nozi – ne znam samo da li da se ne bih uplašila ili me, pak, uči da budem snažna. Pri povratku sa plaže smo svakog dana išle u najbližu radnju, mama mi je kupovala svaku glupost za koju bih se uhvatila, za sebe je uzimala flašu crvenog vina, koju je pila dva dana, pa bismo prolazili onih sto stepenica do vile, već je suton, naši su se susedi okupili, pitaju nas kako smo provele dan, a mama im samo kaže: lepo, zahvaljuje im se i dok nas oni znatiželjno gledaju i u sebi se, a možda i među sobom, pitaju zašto smo same i gde je njen muž, nije bilo drugih takvih poput nas u vili, „da li je ostavljena ili su mene napravili greškom, treće varijante nema, možda je umro mnogo mlad, jadna žena, jadna devojčica“. Mama i ja zapravo ne pripadamo nijednoj od ovih varijanata, već sasvim četvrtoj. Kada je mama završavala višu školu, bila je u vezi sa nekim dečkom, kako je već bila u nekoj drugoj dramatičnoj vezi gde je uložila sve što se moglo uložiti u tim godinama, ali nije ništa ispalo jer se on oženio nekom bogatašicom a ovaj drugi dečko je bio nešto kao stalno prisutan u vidu bezrezervne podrške, kao oni likovi u filmovima o 19. veku, gde uvek razvrat prati zanimljive događaje, a moral neku običnu bajatu priču sa nekim ovakvim dobricom, ali za mamu potpuno nezanimljivim likom. Sa ovim bezrezervnim i finim momkom, koji je uvek bio tu šta god bude trebalo, mama je ostala u drugom stanju i, kad se razmisli, nije to bila greška, već, u drugim okolnostima, prirodan korak posle dvogodišnje veze. Ali, kada je mama saznala da nosi mene, pokušala je da zamisli nas troje i nikako, ali nikako nije uspevala da sastavi sliku. Rekla mu je da ga ne voli, pa je on nastavio ubeđivati je da je njegova ljubav dovoljna i za dvoje, da će moći, u najmanju ruku, da joj učini život lakšim i lepšim, ali mama mu nije rekla da je to premalo za troje, samo je elegantno odbila ponudu i rekla mu je da nije do njega, već do nje. On nije mogao da podnese ono što čuje, bio je neki pragmatičan tip koji je mislio da je dovoljno razviti neku taktiku da bi se stiglo do cilja, ali sa mamom mu to nikako nije uspevalo, pa se, otkako je video da nijedna taktika neće vratiti mamu, preselio u Francusku, bilo je nekih informacija da je, pre nego što se snašao i pre nego što je naučio jezik i pre nego što je otvorio svoju firmu za proizvodnju i izvoz građevinskih materijala, činio sve samo da bi ostao tamo i da se ne bi vratio kući – najupečatljivije i najlakše upamtiti je bilo to da je kupao mrtvace po kućama i pisao poeziju na Monmartru. Posle skoro dvadeset godina uspešne karijere, umro je od srčane kapi, a sahranili su ga tamo, u prisustvu njegove tamošnje supruge, sa kojom nikada nije imao decu. Mama nije nikada pokušala da ga pronađe jer to nije bila mamina ljubav, možda je, na kraju, ipak to bila neka greška, a da mama ne zna, koja mi mnogo godina posle onog odmora na Jadranu priča sve ovo, a ja se jedva suzdržavam da ne riknem, nije me briga koga je volela, koga nije volela, njene se oči gase i nije važno ono što mi govori, dođe i meni da umrem s njom, ali da joj ne pokažem koliko me boli jer kad sam imala pet godina, tada, kada smo prvi put išli na more, ona je prva sakrila bol.

ČETIRI. Nema nikakvog znaka postojanja ni od doktora, ni od sestre, ni od sobe, sve je otišlo, ali dobro je, dobro je da ih nema, budim se sasvim dobra i svesna. Žarko me sunce udarilo u glavu dok sam dremala i osećam kako neki štapić, slomljeni deo trske, grebe me nežno po ramenu da bi mi rekla da se prebacim u hlad. Vidim njenu glavu iznad svoje, njena glava na mestu sunca, mazi me malenim ručicama i priča mi, kaže da se prebacimo pod palmu. Ima četiri godine moja kćerka, jasno vidim njen lik i glas joj čujem i dodir joj osećam, ogledalo mi je jer se smejem na njen osmeh i kada kaže mama, ja nisam ništa drugo osim onoga što ona kaže da jesam, njena majka. Ostrvo je naše, kao što je bio onaj gradić na moru moj i mamin, i sada smo sasvim same, nema suseda sa znatiželjnim pogledima, nema ni radnje, ali sve je tako lepo i beskonačno, kao da smo umrle i otputovale tamo gde se svi ljudi mole da idu posle smrti. Boli me glava od sna pod suncem, ali se ne žalim i ne dozvoljavam da primeti jer je mama sa krvavom petom plesala po stenama i zato što bih umrla ako joj ugasim ovaj osmeh, ne, ne bih umirala, živela bih bez ikoga, bez ikakvih želja i očekivanja, samo da se ogledam u ovom osmehu. Hlad je na samo nekoliko metara od mora i lepo nam je dok ležimo zagrljene i ne znam koliko je sati prošlo, ovde se vreme ne meri tako, ovde vreme meri moja kćerka, koja ustaje i grebe me ponovo štapićem od trske zato što joj se igra, a ja sam ošamućena, kao u polusnu, ne mogu ustati, mogu samo da je gledam kako maše sa obale i hvali mi se šta je uradila. Nije zamak od peska, kao što sva deca rade, jer nema plastičnu koficu sa grabuljama i lopaticom, trske ređa moja kćerka, pravilno, u krug ih pokriva lišćem, ona je majmun, imitira takve pokrete, a ja, iako osećam fizičku slabost, podižem se jedva na laktovima i nasmešim joj se… Ponovo sam usnula, trgnem se i vidim da ona ne leži tu, nebo je tamno kao da su prošli čitavi vekovi od sunca koje nas je oteralo u hlad, more se talasa, moja kćerka se još uvek igra, a ja je rukom pozivam da se vrati nazad, ona me samo pogleda i smeje se na sav glas, vraća mi rukom da ja odem tamo, ja je zovem ovoga puta po imenu da bi me ozbiljno shvatila, ali ona okreće glavu levo-desno i ne popušta, gledam talase iza nje i pokušavam da ustanem da je uzmem, gledam talase iza nje, ali shvatam da sam paralizovana, ne osećam noge, sada mi otkazuje i ruka kojom sam joj mahala, teku mi suze, ali mi glas ne protiče, najstrašniji talas poklopi moju četvorogodišnju kćerku, a ona, duša, smeje se, smeje se u poslednjoj sekundi pre nego što je zauvek nestala, sa osmehom mi odlazi. Uzalud uspevam da pomerim ruke, savijam ih do lakata, okrenem se na stomak i počinjem da puzim, vučem noge i puzim prema moru, ali uzalud stižem u talase, odneli su mi je, ne nosite je, neću moći da živim, molim vas, ostavite mi kćerku, vičem, vičem i ko zna do koje udaljene planine odjekuje moj glas, ali uzalud je ako me tu blizu, gde se obraćam, ne čuju.

TRI. Tri prsta su mi krvarila pre nego što sam izašla, ne mogu ništa uraditi, ne mogu pomeriti ruku i u čitavoj svojoj nemogućnosti bar pokušati da kažem neku molitvu, ne znam kako bi to izgledalo, ali vrištaću, vrištaću da mi je više ne uzimaju, predomislila sam se, mogu se predomisliti, je l’ da, kakvi su to doktori kad me nisu primetili da nisam racionalna, trebalo je da me gleda u oči, ako me je lepo pogledao u oči, video bi da sam neuračunljiva, video bi i kako brzo udišem i izdišem, i imam tikove, verovatno u pokušaju da izgledam čvrsto, čeljust mi beži malo ulevo, ali doktor to ne primećuje, profesionalizam ili nedostatak pažnje, nedostatak saosećanja, možda me je tri minuta pitao, toliko, čitav jedan život, mogući život, osuđen u jednom trominutnom intervjuu između doktora i pacijenta, koji nije baš pri sebi, tri minuta, po dva pitanja u minutu, plus tri odgovora jer sam ja jedan dodala osetivši se pozvano da odgovorim i na to što me nije pitao da je moj muž potpuno saglasan sa odlukom, to je, među ostalom, zajednička odluka, devet hiljada košta zahvat sa pregledom, toliko konkludentno, kao da je najobičnija kupovina novina na trafici, jedino što mi je mama rekla, za šta je verovala da je povezano sa Bogom, a ja mislim da je praznoverje, bilo je to da ako tokom spavanja osetim neko gušenje, neku silu mračnu kako me je zajahala, a događalo se kad sam imala mrvice u posteljini ili u drugim slučajevima, da se samo prekrstim i proći će sve istog trenutka, mračne sile me napuštaju i biću slobodna, pokušavam da uradim to, ali ne mogu, paralizovana sam isto kao na plaži, pored toga tri me prsta bole, ne mogu napraviti nijedan pokret, ne mogu ni da viknem da prestanu, molim vas, prestanite, hoću da se probudim!

DVA. Dve, ja i ona, same, bile smo same i ja i mama, i najbolje smo tako živele, nikako drugačije ne bih mogla da zamislim da bi bila srećnija. Kada je dolazio neki gost, prijateljica neka mamina sa posla ili čika Ilija, koji je pravio rupe da bi namestio sliku, ili sestre njene nekoliko puta kad su došle, bilo je fino i zanimljivo zato što se događalo nešto u kući i mama je kuvala mnogo ukusna jela, ali najlepše mi je bilo kad bi gosti otišli, motala sam se oko mame da bih joj pomogla oko stola, a ona mi je govorila da se sklonim, doći će vreme da i ja to radim, još sam mala, pa bi sve tako brzo napravila cakum-pakum, kako mi se nije sedelo tako sama, pa bismo otišle zajedno u spavaću sa uključenim televizorom, dočekali bismo neki film, mama ga je gledala i prepričavala mi šta se događa dok sam ja padala u san u najsigurnijem zagrljaju, nas dve i malo pokućstva kroz koje smo kružile i sa kojim smo se igrale ja i mama. Isto pokućstvo postoji sada i nas dve smo dovoljne jedna drugoj, ja i moja kćerka kao ja i mama, njen osmeh u mom, ruka za ruku, život, dva, molim vas prestanite da je vodite u smrt jer ću i ja posle umreti, kriva sam, ja sam vam tako rekla, ali trebalo je da me bar pogledate u oči, oči u oči, i ne bi se ovo desilo, da mi je uzmete, nemojte mi je uzimati, pa ako bude trebalo, celog života ću se oduživati.

JEDAN, sama sam, jedna ja, nema nje, odneo je jedan talas. Mrak. Budim se, a meni je mrak.

Frosina Parmakovska
Odlomak iz romana “Odbrojavanje“
Sa makedonskog preveo Đoko Zdraveski