RAZGOVORI
Sedimo Prošlost i ja na jednoj klupi u parku i bacamo hleb golubima.
Prošlost mi sve vreme nešto govori, ne zatvara usta. Plus, sve vreme ponavlja, jedno te isto. Plus, Prošlost je jedno ogromno debelo stvorenje sa visećim stomakom i majicom na bretele. Zauzima skoro celu klupu. Mogu samo da se pravim da je ne primećujem.
***
PRSTI
Gledao sam joj dlanove dok je čitala s lista. Niko nije primetio. Svi su mislili da pratim tekst. Stajao sam pored nje i prvi put joj primećivao dlanove – nokti isečeni, prsti dugi i tanki.
***
4:53
Četiri i pedeset tri, ujutru. Stiže dugoočekivana poruka. Samo ona zna da sme da mi pošalje poruku u četiri i pedeset tri ujutru. Kaže da me voli. Velikim slovima sa dva uzvičnika.
Ne radujem se. Ne osmehujem se. Duboko udišem. I izdišem. Uzaludno pokušavam da umirim um, koji uporno pita: Zašto ne spava u četiri i pedeset tri ujutru?!
***
PIJANO
Trojica prijatelja sede u izlogu jedne pekare, jedu svoje bureke, banice, bela peciva i šalju poljupce slučajnim prolaznicima.
***
SLOBODAN SI
Pruža mi šaltersko službeno lice – inače tipični pandur sa obrijanom glavom i brazdama na vratu, ali fin i ljubazan sa mušterijama – saobraćajnu knjižicu sa upisanim kaznenim poenima i pozdravlja me sa:
– Slobodan si, Đoko.
Tržem se i dođe mi da počnem filozofsku raspravu na temu – kako slobodan? ko me oslobađa? ti me oslobađaš? od čega me oslobađaš? koliko traje sloboda? da li je ovo neka demo-sloboda? kada ću ponovo biti neslobodan? – ali ipak odlazim, jer nema smisla, veliki je red ispred šaltera, ljudi čekaju da im kazne budu upisane, a i ne želim da se bespotrebno pravim pametan organu reda.
***
TALENAT
Bio jednom jedan čovek koji je sve vreme govorio kako će jednog dana napisati velika dela koja će svi čitati. Govorio je kako se priprema i kako čeka svoje vreme. Samo je o tome govorio.
Sve do sinoć.
Kada je iznenada preminuo.
Đoko Zdraveski
Iz knjige „Duži stvarnosti“ (Skoplje: Begemot, 2019)
Sa makedonskog prevela Valentina Baktijarević