REKA
u meni teče reka, bistra,
hladna, brza, a široka.
reka gleda u svoje dno,
u svoje ribe, školjke i rakove.
reka gleda u svoje nebo,
svoje sunce i oblake.
obale grli žmureći.
sve joj dolazi i u njoj se ogleda.
ona ne mora da ide nigde.
ako je pak nešto sa obale
zovne i ona krene da juri
ka tome, ruši sve pred sobom.
sve ka čemu ide, beži od nje.
posle se reka vraća u korito,
tromo, polako, pokunjeno, sporo,
kroz blato, kal i jad koji je stvorila.
kao mamurni pijanac koji se budi,
ustaje iz kreveta, ugazi u povraćku,
gleda se u ogledalo i pita šta sam
još osim dostojanstva sinoć uništio.
u meni teče reka.
dobro je dok je tako.
DAN
u meni besni dan.
Prerano rođeni golobradi očevi
odsutno nose dečija bicikla
dok im pogled bludi po
golonogim nerođenim majkama.
u meni besni dan.
udara šakama i viče, učini nešto!
ili ćeš me zauvek izgubiti.
hodam. hodam besno, stupam po pločniku,
u sebi molim majku da mi oprosti
što tako grubo gazim po njoj.
grče mi se stopala,
otvaraju rane po nogama.
pitam je l’ dosta.
kaže nije.
hodam ponovo,
u bescilje, beznađe, beskraj.
pitam je l’ dosta.
kaže nije.
bacim mu jednu njegovu pesmu.
oduvek sam smatrala poeziju nečim korisnim.
pitam je l’ dosta.
muk.
u smiraj dan konačno utihne,
ali čujem ga već kako lupka o ljusku.
PTICA
u meni peva ptica.
od tog zvuka mi vibrira telo.
ptica peva, ptica kljuca.
ne dam joj napolje.
stiskam usne,
držim dah,
menjam boje,
kljuje mi grlo,
kriči pevaj, piši.
pred našim vratima se
pojavila mala, šarena ptica.
kad ju je mačka zadavila,
vrištala sam iz sveg glasa,
vriskom od kog pucaju stakla,
ljudi se krste, ježe, zgledaju.
vrištala sam vriskom svih
zarobljenih i zadavljenih ptica
koji i dalje traje.
znala sam da nisam džabe
držala dah.
Tijana Sladoje (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objaviljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Živi u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu.
