Prvi dan leta
Privikavam se
već dugo
na zube.
Teže je navići se
na svoje
nego na tuđe.
Sada nek spavaju
u čaši.
Dolazi doba
majki. Sve oblakodere
vraćam pod suknju
mlekarice.
Otkopavam lubenicu
iz dvorišta predaka.
Kokteli sa kišobrančićima
izlivaju krvnu plazmu naše
dinastije
sa dna čaše
na pločnik: više
nema vremena.
Vazdušaste prstiće
treba da rodim,
pre nego što se očnjaci ponovo
naoštre o sečiva
tvojih rođendanskih svećica.
Tvog straha od širenja.
Zato nas raduje
što kuhinja postoji.
Dan ima dugo
srce.
Danas je dan kada šporeti
ispuštaju dušu.
Lastavice
vuku te za kosu,
tvoja šapa je griva sunca: set
šogunskih bodeža u bakinom
jastučiću šnajderke.
Naslednica si ti.
Pleti, sada.
Predugo sediš
na novom
životu.
Da, Helije je naš bog.
On prži sunca ispod ljuski.
Jednim požarom od naših
zametaka začas
priredi veličanstven
obrok.
Sve propisano i hranljivo: gvožđa
i belančevine,
curi ti niz bradu.
Tvoje privatno kuhinjsko
božanstvo sunca
na kašičicu uliva organsku
hemiju u crnu
duplju budućnosti.
Ali most zaliva
u San Francisku,
uzor za dovoljnu
količinu junačkog
gvožđa u organizmu,
i dalje je samo odlomljeno parče
nečijeg nedovršenog
rebra.
Da bi jednom postala kost
i let,
krila traže toplinu
tela,
ne sunca.
More je kad skočiš kroz prozor
Podne je.
Sediš u krvavo
crvenoj fotelji,
okružen slamčicama.
Svaka je prikačena
za nutrinu
po jedne žene.
U fotografskoj si komori,
ne učestvuješ.
Ne vidiš kako, napolju,
deca, obučena
u crveno,
hodaju nad rekom,
drže se za ruke,
čela im oblivaju
zvona crkve.
Ne vidiš ni drugu
grupu dece
čije su šake spojene,
iz jedne u drugu
prenose novčić
koji će poslednja baciti
u praznu fontanu
s daviteljem zmija
u srcu.
Voda će poteći.
Sve posisano
složićeš u bleštavo
beli blender,
izaći će besprekorni
kokteli duginih boja,
kao da si stisnuo
klavirske dirke
u francuskom romanu.
Logo na boci urezaće
ubedljivo kao kostima
crtež velelepne
životinje, svima će smesta
ispasti srce.
Prevaziđene kože
transformisanih žena
padaće kao sneg
po svakom tvom
komadu nameštaja,
lepiće se za nebesa
tvog nepca
i njegove rešetke.
Ali neće postati more,
sa tvog uvek samo
odškrinutog prozora
u sumrak neće pasti
sunce boje
prave krvi.
Susetki čije je svetlo jedino ostalo isto u zgradi preko puta
Kada su kabine mirisale
na čuda i viršle,
a čak i iz kioska
širila se melodija
sa srčanih zalizaka
najnovije ploče,
auto, sam na parkingu,
iza sebe je ostavljao
tragove klizačice:
hipnotičke šifre
koje ne treba
odgonetati.
One su još jedna šara
na leđima neznanog
vodozemca,
crtani anđeli u snegu,
novi otrov
koji obogaćuje planetu.
Tvoj budući pratilac
povešće te do tih kola,
dok na zgradi preko puta tvoje
večite,
kafkijanske skele,
zamenjuju svakih šest meseci
jednu sobu drugom,
stanara novim, policu
knjiga porodicom,
kancelariju novom
kancelarijom sa vazdušastom
stolicom,
domaćina najamnikom.
Teško srce
muškarca iz automobila
zagledaće se ka jedinom
svetlu na zdanju
koje je sve ove godine
gorelo:
još iz njega izleću
izmišljene ptice,
kao japanski simbol
u pokretu,
odštampan na suncu.
U ovom kvartu
još živi
samo jedna domaćica,
rođena pre kenozoika.
Tada je,
pod zrnastim svetlom,
Vasilisa mogla da ustane
sa svakog kuhinjskog
stolnjaka,
crveni i crni konj
i njena krvoločna
učiteljica
mogli su je u svakom trenutku
zazvati, i ona bi
pohitala u polje,
spremna na krv,
spremna da od deteta postane junakinja,
princeza na koju čeka
njeno pleme,
I mogla je to
baš zato što su u plehu
uvek čekale
bakine tople kiflice.
Gledaj u nekoga kao što u Tunisu gledaju u more
Sve ulice sustiču se
u komunu pred vodom
piknik pred
budućim životima
vadim crvenu stolicu
ti vadiš
belu
kraljica s velom
u središtu mora
stub je hrama
čija su potpora
dva izvajana
muška tela
gola pred bušilicama
Sredozemlja
sve je ovde jedan veliki Dali
koga nadziru sočna
usta lava s murala
preko puta:
ispod napuštenih zgrada
na kojima je njegova čeljust
naslikana
poklonili ste mi najslasnije
breskve na svetu
beg od slatkoće
bez koštica
i poštansko sanduče
sa nacrtanom
kapijom u nove
svetove
tvoje telo proriče
porodicu
pred pučinom
usta drvoreda
slivaju se na pravo mesto
na ovom moru roštilja nema
nema girlandi ni di džeja
samo sveto sjedinjenje
ti si rat i ti si
suvišnost rata
večita mistika
žene s krčagom
u orijentalnim
lavirintima
staje ovde na rub
poštanske marke
koju ćeš zalepiti na kost
sipe ribe ptice
ne znam na koji viši smisao
aludira ova pena
ali to više nije ni potrebno znati:
rat ra-ta-ta-ta
prska pod zubima kao
nar granada grenadina na-na-na-na
njegova zrna od krvi
prave mladu zemlju
uljuljkava nas u novo mleko
rašćemo ponovo
nosiće nas novi gležnjevi
izrasli iz krvi ribe
u zemlje
gde najbolje noge
i najbolji stihovi
nisu bitniji od krljušti
kojom smelo roniš pravom prilikom
čim se rascveta
doručkuješ
mažeš puter
možda je sve počelo
da se ljušti
kada je prva policijska stanica izgrađena
u svetovima
iz hiljadu i jedne noći
ali ne smeta nam vreme
jer njega nema
pod ovim žutim padobrancima
čija se koža raširila
drevnija od krzna mamuta
i čašćava me kopnima
koja ne poznajem
pod čaršavima svakog
kopna
koje još ne znam
jesen dolazi
nagrade greju
gomile
a topla stopala
fosile
i uživaju u božurima
koji pod njima ponovo rastu
popeću se na brdo
velikog kompozitora
zemljoradničkim šakama
svoje bake
i umotati srce
tvog straha
u maramu
pred morem
uvezaću ga u padobran
poleteće
primaćeš nemir
i spokoj iz iste
cevčice
ono kako i treba da bude
Vitruvijev čovek
najzad je uzleteo
sa hartije
ispunjavam tvoje proročanstvo
od našeg prvog susreta:
kuc-kuc
ti si
raširi ruke
izvan kruga
renesansnih crtača
utisni boje na golu kožu
spremi se da goriš
Reci Afrika
Reci Afrika
Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u Portugalu, Engleskoj i Španiji. Njena prva knjiga poezije “Kako sam postala flamenko plesačica” (PPM Enklava, 2021.) bila je u najužem izoru za pesničku nagradu Branko Miljković kao i finalista nagrade za najbolju regionalnu zbirku poezije Avdina okarina. Objavljivala je poeziju i prozu u regionalnim i britanskim književnim časopisima. Književni je prevodilac sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Među autorima koje je prevodila posebno se ističu Klaris Lispektor, Fernando Pesoa, Roberto Bolanjo, Žoao Reiš. Živi, radi, piše, stvara muziku i prevodi u Beogradu.
