BAMBI I GNEZDO
Ja sam Bambi i sunce je vedro i jezero je
nebo na zemlji,
jezero je sveto potkrovlje
za oblake i zvezde,
nad svodom bih mogao samo
plavetno staklo da jedem
a ovde pijem slatku vodu
i krila riba oči mi kupaju,
ja sam Bambi i dušu mi pasu
zečevi od meda
i cveće gazi po lekovitom soku
providnom i zelenom,
otkuda onda ova žena rastresita
i nema pod stablom,
otkuda taj prelomljeni stvor
pod šumskim svetlom,
vidim jurila su po njoj
trnovita kopita
i radosno su se šetala
pa joj se telo izljubilo
i u tuzi razišlo
i sada joj koža sva prolećna
i modrocrvena
nekim spokojnim pašnjacima
trči,
ja sam Bambi i nogama od šumskih
struna travu milujem a žena
oči podiže i traži neko
putujuće gnezdo od svetlosnih
trepavica sašiveno,
gnezdo kroz ptice uzletelo,
moglo bi kruna da bude
na glavi jelena što me kroz nebo
gleda,
moglo bi krilati dlan da oponaša,
gledam ženu rasparčanu i mislim
neka se njena glava –
do kosti šljive rasečena –
u lebdeće leglo položi
i ka oblaku podigne
a ja ću krivim kopljima
kroz čelo da rastem
i ako preživim,
ako me blagosloveno jezero
sačuva,
jednoga ću dana svakog
goniča
rogovima da podignem,
kao trofej
MOJA MAČKA UMIRE
Moja mačka umire, kroz suzni pesak nestaje, udahnula je tromu avet i sada se preko zidova pregaženo miče i oživele ruke traži da je odmore, mačka iz vimena potekla da bi sanjivi bokal na kraju postala, evo je puzi do činije i prazne glave piletinu omiriše, vodu potom bez volje lizne i sklupča se u kost grbavu kraj pokojnog pojila, mačka u kiši vrabaca prvi put davno odškrinuta, danima nestaje iako urna lebdeća noću po stanu seje začin mrtvački i zamrlosive belege po krznu joj obnavlja, umire moja mačka iako još uvek diše sporije od brega što se za mraka oblaku primakne a sa zorom opet hladne noge jarugama pokriva, ni ime mi više ne izgovara, ni stomak mi više ne ljubi niti podgreva, ni ležaljku u želucu mi ne prede, moja mačka od jagnjeta prazničnog izrezbarena, sa praznih dojki mi se ljuljala i šape lomljive u dlanove srca mi spuštala, kao da je čitavog života u fetus dvonožni želela da se premetne, kao da novo mesto među ljudima nakon smrti traži. Sada bez glasa umire i u očima joj vidim kapija neka ukrašena od nasmejanih munja lagano se otvara i tigrove pruge od zvezdanog zlata iz dubine je sunčaju, moja mačka u venac suvog grožđa izdužena, nosim je u rukama poslednji put a pod stopalima drhtim, ko će mene pred usta tigrova da podigne, na čije ću jastučasto krzno beživotnu glavu da položim pre nego što me u leglo od usijanog rastinja posluže. Moja mačka u miru nestaje i ja se, kao pršuta zatamnjena i sa svoda opružena, u tišini njišem
VATRA PREKO LICA
Poluotvoreno jutarnje nebo
i testo neispavano do veličine
vazduha se nadulo,
a mene uspravni ovan vodi za ruku
i gde god bi svetlo kroz lišće
usporavalo
ovan bi zrake pomerao kao zavese
i vodio me napred ka jednom
otvoru pri vrhu čestara,
iz vunenog kreveta probudio me ovan
i malo je sanjanog daha
u svoje rogove savio,
zubima je pokrivač
sa postelje svukao
i rekao mi moraš nešto da vidiš,
nešto je pod oblacima iznad gora,
moj ovan ugojen
kao izlomljeni kantar
i čelom kroz ogradu obora
podignut,
iz stene izvučen nakon što je
glavom minerale probio,
drži me sada za ruku
na proplanku povrh brega
i pokazuje mi gledaj odavde
čisto se vidi,
odavde ti se ukazuje
iako vidim na nebu
ničega nema osim ugljene gromade
u jato vrana naglo razbijene
i mutne svetlosti iz belog grozda
naleglog preko ivice
brda,
jablanovi izrasli po obodu polja
i jučerašnji vetar
povija današnju livadu,
ničega nema a moj ovan
ponavlja gore gledaj
i bradu je podigao i oči mu
medna kašika
ka oblacima izdužuje,
samo odsjaj
nekakvog lebdećeg plamena
po njušci mu valove podgreva,
nigde izvrnutog požara na nebu
samo ljiljani pucketanje varnica
raspiruju
i konjici kao pred dimom
putanje seku
i travnata senka
nevidljivog plamena
uspinje mi se uz runo
KARABIN
Bila je ratna jesen, strmo nagnuta ka zimi – počinjao bi moj deda priču – bio sam tada mladić mršaviji od listova mleka sa sanjanih grana, bio sam u partizanima i često mi se u morama podizao platan nalik zamrznutom vimenu a tečno lišće mi se u dlanovima trunilo, glad je savijala malobrojne senke i pojedini su govorili hajde ovo malo snega sa padina da izvrnemo, možda će u kačamak da se preobrazi, možda biste mogli malo da ćutite dobacio bi neko, bosanske šume su se kretale zajedno sa nama i lomile nas ka rešetanim potocima i nekakve stenovite tegle pucale su i rojile se nad temenima, jaruge bi nas za jednu pritajenu noć obrasle i ponovo bismo lutali ka vrhu, senoviti i tupi; a ja sam samo želeo da se vratim kući – govorio mi je deda čudno smešeći se – samo sam želeo put da pogodim i na poskoku bih dojahao natrag u selo. Jednom sam tako karabin u busenju čička zaturio a vremena nije bilo da se okrećem i tražim ga, grizli smo dalje četvotonoške bez daha i već sam sa se s kratkim odmorom pred zoru prisetio da jedini nemam pušku a svi ostali metke sijaju i pirinač sipaju iz zapaljenih kljunova, i nešto mi smešno došlo, kao da je naš komandir guzicom zemlju ugrejao srušivši se sa trešnje a ne ovako, lonče jedno iz mrtvih usta mu prokuvalo i on navaljen natrag preko pogođene grane ostaje za nama i evo godinama nišani prvi zrak jutarnji, nema više nikog da nam drobi ajde mrcine jedne mrdnite se, ajde vi ćete zemlju da oslobađate, ostao je tamo kao pregaženi kaput a mi smo nastavili dalje i danima se kretali magleno i pusto a ja jedini pušku nisam imao, jedini sam mogao ruke na grudima da prekrstim dok su ostali cev uz obraz u snu nabijali, počeli su i šale sa mnom da zbijaju, počeli su lepo da se zabavljaju, jedan mi pružio kamen i rekao mi evo ti jedno tane, jedno tane da ubiješ lane, gleda me i smeje se a ja se kezim iako bih mu onim kamenom krivi očnjak pod konac vratio, osećao sam da će me uskoro stići rafal negde po vratu i leđima a ja nemam karabin između stabala da uzvratim, slutim da spušta se na mene jedna testera teška ko mrtvačka rakija, i zaista sevalo je već narednog jutra kad sneg je silazio sporo i gluvo kao da je neko doba bez ljudi i samo se obešene bele strune nad borovima njišu, pucala je kora po drveću i nisko je fijukalo a ja sam zubima stezao tle kada mi je nešto po ivici vida naglo sinulo, neka eksplozija razmazana po granama ili je to možda nekakvo glomazno jaje rovito, pomislih prvo zašto ne splasne taj zastrašujući sjaj i zašto konačno ne posustane ali ubrzo bolje vidim nije se kruna bukve zapalila niti nas vreba granata na nebu zastala, vidim platno vazduha se negde po sredini pocepalo i iz pozadine dublje od meseca lebdi žena srebrna ili je to dugokosi dečak rođen iz sjaja noževa, vulkanska krila je raširio, gledam ga raspadnutim očima a kroz glavu mi prolazi misao da taj stvor nema nemačke krvi inače nas ne bi bilo, ni pepeo od nas ne bi ostao, lice mu se točilo od smaragdnog vina i haljina mu se u vetar usijani krivila i ruke su mu sa zapevanih munja silazile, lebdeo je u praznim granama i žarom kažiprsta mi pokazivao u smeru gde je šuma skretala pod svodove od stena, pomislih možda je tamo mesto skriveno i bez zvuka, možda se u tom hladu karabin neki za mene krije, slobodan u ruci ustreljenog borca? Ili možda tamo nijedna bomba ne dopire? I otpuzim ti kao kroz podvodno blato da plivam, usitnim grudi i trunjem uši napunim, evo me pod nagnutim stenama kad tamo gde je plameni prst strelovito pokazivao nema ničega, nema mrtvog tela ni kundaka za moje rame, jedino malo negažene snežne pokorice i senke oljuštene sa prvog jutarnjeg sunca. I gledam odmah kako bih se vratio natrag, kad uz naborano stablo u blizini spazim krzno nalik razvučenoj grudvi. Greje se nešto uz koru drveta, pomislim i malo bolje pogledam, i vidim krupnog zeca, probijenog rafalom. Ne gubeći ni tren, dohvatim ga i u uguram brzo pod bluzu. Još uvek je bio topao kao novorođenče i malo mi je krvi pod grlo namazao, grlili smo se tako satima u povlačenju dok se konačno u brdima ne opružismo, skriveni i polomljeni. Kasnije, u mraku, nas nekoliko preživelih, zavrteli smo zeca na vatri i od nevinog mesa ga očistili; posle mnogo vremena, spavali smo kao porodica nakon praznične večeri. Pitao sam se često posle rata šta sam video u pustim krošnjama i mozak mi se sušio od pomisli na lepet onih svetih noževa i na lice ono nabujalo iz zvezdanih rudnika, mučilo me je zašto je sva ta sila pokrenuta jednog ustreljenog zeca da mi pokaže. Možda je trebalo nešto drugo da vidim, karabin prerušen u mrtvu granu? Možda ranjenika poravnatog sa zemljom, da ga na leđa podignem i sačuvam mu glavu? I nakon života gušiće me onaj nebeski prizor; a znam da bi onaj mrtvi komandir verovatno odmah presekao: lebdeći stvor je došao da ti kaže – nema revolucije dok sve zečeve ne oderemo
Iz rukopisa zbirke Manastir
