VEŠTINA
Jednom sam nehotice
Učinio pokret
Koji priziva talase,
Možda brbljao i nizao reči
Što vitlaju slapove unatrag,
Jer podigla se traka vode
Sa kuhinjskog poda
I raširila u suncobran
Kobrine glave,
Vrebala me i njihala se
Uspravna tečnost
Pri dnu zbijena u klupko,
Da bi naglo pljusnula
I rasplinula se
U hitro ugašenu baricu
Ohrabren bacio sam kažiprste
Pod masivni kamen
I napukao potom zglobove,
Smerovima veštije
Da upravljam,
Da od potpaljenih
Miševa u orasima
Ispletem vatrenu krunu
Nad krošnjom u dvorištu
Ali požar bez plana skrenu
Preko živice
I nad susedovim krovom
Ubrzo je plamteo
Svetački nimbus
Zadivio me je prizor
Ali znao sam da nije
Moga uma delo.
Otada u tuzi sedim
Pod ustima oluka,
Misleći na mlaz
Koji ne pristiže –
Tako si nespretan,
Ponavlja zmija
U česmi savijena,
I ničemu ne služiš,
Golicaju me smešni
Ognjeni mravi
NOVI TATICA
Rodio sam se iz očevog bubrega – njegov zlatni kamen, tako me je zvao – jer majka je već bila među oborenim pticama, odbegla je pernata kroz lovačke kotarice. Tata me je zato sâm pekao u pelenama i kišnim mlekom cedio i strukovima šina ljuljao, od podivljalog kaluđera veseliji tatica, izlazio je kad prozori uvuku jezike a ujutru u uglu brvnare vidim krzna odrana i repove zagrljene i kože spremne za prsluke. Nekada bi razvio krila gusta kao gibanice, prijatelji grizu roštilj i kažu gledaj ga, na zmaja liči iz rerne izlivenog, smeju se a ne znaju da tata ume požar po razdeljku da iznikne i stablima da obraduje nagorele izlete, nekad i kleštima plamen da traži pod zubima poznanika. Do sada ni varnice nije našo.
Sve što umem naučio me tatica, kornjače da raspečatim i ribnjake da porazim i svinjskim dušama pijukom cevčicu da napravim, sve da ponavljam što on govori naučio me, kaže gledaj prljava krmača leti prema nebu, prljava krmača leti prema nebu, i oči ne skreći kad ulicom hodaš, ne skreći zenice kad ideš među ljude, i čija je dublja glava proveri, čija je glava proveravam. Glasno isukan otac podizao je svoj dragi grumen i učio me da pas obožava samo palicu i da iza svake boje postoji makar porezano crvena, da starci razumeju samo batinu i da im rado po temenima slamčice sadim. Sagao se tako jednom i osedeli tatica i dušu sam mu oslobodio kroz nežan prorez.
Ponekad mislim na njega dok šetam sina, nedostaje mi, onako glavat i širokih dlanova.
Onda podignem pogled i iznova setim se: moja crnina je plava
VRATA PREMA UGLJU
Divlje treperave krošnje
Niz peteljke im klizi brijač
Presađen iz sna
I svetlo žileta izdužuje listove
Peharima visoke
I krupno zanjihane krošnje
Grane razišle
Vrtlogom isplivalim
Iz srca stabla
Bombom zaustavljenom
U pola daha.
Zimi se umrtve
Pod belim okom snajpera
I vrište ka unutra
Od žeravice leptira
Rašire se u sunce ponovo
Podignute kao krivo sećanje.
Neko bi da odškrine krošnje
Nokti između zelenila i neba
Zaglavljeni u vratima
Prema uglju
Litica crnog grumenja
Obrušena pred ulazom
I zarivena u leđa pejzaža
U hranjivu napuklu koru.
Noću usov ćumura
Dune preko lica šume
Isuši korenje
I deblima usitni brane
Izmrvi mahovinu
I prospe je u senku vetra.
Ali kada iznova otvorim oči
Šuma je još uvek na mestu:
Godovi gutaju vlasi
I smole kaplju po obrazima
I krošnje se šire
U neljudska krila.
Suviše je mirno pomislim
Suviše je spokojno
Smeši se poslednja
Sijalica u rudniku
Goran Korunović
Iz rukopisa zbirke Usta bez kapaka
