SIRĆELADA
Na radiju opet indi…fri đez…
Sentimentalno, ali bez upotrebne vrijednosti
Prodaju se časovi pjevanja:
Uvod u kako ostati gladan
Ehej
Kazališta pretvaraj u javne kuhinje
Koncertne dvorane napuni krevetima za beskućnike
Muzeje razdijeliti u privatne kolekcije
Kina zatvoriti, potencijalni su inkubatori za viruse
Umjetnike u kukuruze
Strimajte
Djevojke su otekle
Uglavnom oko usta
Izgledaju prelijepo
Spontana priroda
Prizori s tramvajskih stanica…
Te odvratne silikonske gubice vraćaju me u djetinjstvo…
…Selo…
Ljetni je dan
Pamtim djevojku koja je voljela da liže med
Pčela je za tintaru ujela
Ako nije alergična da bi se ugušila
Samo će da nabubri
Otekline ispod očiju
Usne se napućile
Koža od razvučenosti postaje crvenkasto plava
Krije se po kući
Krišom kroz šumu na izvor ide
I tako danima dok joj otok ne okopne
I kad se hoće, naleti na mene
Kroz spuštene kapke škilji da vidi tko je
– Ej, ćao!
– Vječno pamtit ću te…
Rekoh
Pa utekoh
Djedu je opet pobjegao roj
Ne moram ni pitati, već znam da je na nekoj od Cvijinih šljiva
U najboljem slučaju na Fatinom je orahu
Samo da nije na Vojnovo…
– Ramzonja, ruke namaži sirćetom
u džepove matičnjaka
U lijevu ruku trnka u desnu stožina
Na leđa četku od konjskog repa
Dimilicu, suhog panja, upaljač i čakija
Ej
Evo me na bunaru
Koliko smo samo priželjkivali kišu
Pa čekali da se mulj slegne
Da bi malo oprali veša
Umili lice
Skuhali ručak
Ej
Bunari više nikome ne trebaju
Urušili se
– Idemo Ramzonja šta si zamislio se
Čujem u daljini njihov lepet krila
Nervozne su
I ja sam
Nemam rukavica
Ako me ujede za ruku
Zaboravi na školu akorda kod Dževada, Ramzonja
Čuj
Ufati F dur s rukom
A ruka ko buhtla nabrekla
Djed je već na ljestvama
Planira odrezati granu
– Ramzonja, daj djedu žagicu
– Nema djede, nismo ponijeli
– Nek nema, daj
Žagica ostala u mutvaku
Jebi ga…
Blažimo ih prvo dimom
Onda matičnjakom
Počinju da predu i samo što nisu same sišle u trnku
Kad neki majmun s Majevice opali granatu
Tres
Roj se ko nekim čudom spusti u trnku
Djed me pogleda i reče:
– Idemo kući na jednu sirćeladu
BLJEŠTAVILO SIROTINJE
red slanog
red slatkog
escajg hlupa o metalnu siniju
zadnji zalogaji maslenjaka se jedu
gledam Aljinog malog
stid ga što u nimetu dlaku je našo
pa da strinu ne osramoti
peksimet niz grlo ćera
kasnije će mu doć muka
nasikirat će mater
hitna ne vozi, ko će ga nosit na leđima
Hajat poredo stolove
ne možeš prići hećimima, Bajram je
dijele se kisele s okusom hemije
Kinezi slikaju sa prenosne stolice
blještavilo tuge i sirotinje
amidža još vrata nije vratio na baglame
na kome je babo mrtav ležo
čekajući na zadnje putovanje i počinak
prenašanje tabuta u ruke kopačima
plovi tabut ko lađica na sirotinjskim rukama
mala, mutna, prljava Miljacka zavidi
vrata na podu izgledaju ko neka instalacija
u Muzeju savremene umjetnosti
i dobro bi došla uz iznutrice preklanih, mučenih
dobrih (glupih, naivnih, ničijih) Bošnjana
i par izgorjelih tenkova, vozova, vijećnica
uz fotografije obješenih, masakriranih, osakaćenih
Made in Bosnia, nejse
na licima poznatih se može vidjet
ko će odma da ga zaboravi
a ko će često da ga se prisjeti
– prvih je naravno više
i dok se zemljica na mezaru sliježe
nova glava kuće pali televizor i prati
red prajda
red genocida
ima izać
neki bi ušli
seknd hend dobio robu
iz Ukrajine i Bjelorusije
šareni džemperi, malo radioaktivni
akterima lepo pristaju
upeli se sa bradama
tobe jarabi da stanu kraj…
bili bi veći i od Muhameda
zaboravili haman na kosti očeve
što po rovovima Ozrena,Majevice, Vozuće
vlagu primiše
kasnije im mem i činiju sa nervima opogani
umjesto zlatnih kašika, Xanax bez recepta
o Ana sa dva x, dana tugo mojih…
gejevi šetaju u tangama
boje totmasti
imaju izać
viču: ima izać, ima izać!
zemlja im poput tramvaja
mašu šarenim zastavama
pod okriljem nevladinog sektora
igrači sa klupe bez selektora
a sa brda se čuje
tekbirrrrrrrrrrr
u zemlji se odgaja još jedan red bradonja
malo kasnije eto i kamenica
tekbirrrrrrrrrr
bježite nogice
tekbirrrrrr
usra vas guzica
lica krvava
pred džamijom
hodža neće vrata da otvori
da mu ne prljaju tepiha
na staroj kaldrmi tektonskih pločnika
brada na bradu udari
Bajram je
ozračeni džemperi
zbijeni safovi
jedni druge zajmiše
ko će pobjediti, nejse
zrak se ustajo, ćafti, teško diše se
TRIJUMFALNA KAPIJA
Čekaj me u hladu šimširu moj
I ne nosi ibrika s duplim dnom
Stavi neku prozračnu šamiju, biraj svijetle boje
Znaš da te sunčanica već dvaput hlupila
Eto mene, sad ću ja
Samo da očistim kubik daske od betona i eksera
Treba mi za izjutra
Šalujemo treći sprat
Sa zadnjeg ćeš prozora lijepo munaru vidjet
Nećeš mi izvijati vrat, kad mi dođeš
Bil mi došla, ha?
Ne pitaj me otkud mi daska…
Ramiz mi s traktorom dovuko od njiha
De i ovo da ti kažem…
Juče ja otišo kod Milana da naberem djeteline za zecove
I promisli, ljuti se na mene što mu kradem travu
Još stavio onaj plus preko košulje
Razmišljam da ga prijavim, pa nek mu kuću zapale
Ti opet stavila tu crnu šamiju
Draga moja, šimšire moj, ništa me ne slušaš
Hajdemo do izvora, dole ćeš mi pokazati gdje su ti narasle dlačice
Ponio sam ti ove karanfile
De, ne miriši ih, smrde ko kad baba izuje opanke
A, jesam ti pričo… prošli put kad sam ti dolazio
Stanem na česmu da se umijem, kad ono
Tvoj adža krije leševe ispod fosni desetke
Sasušio ih ko bobi štapiće
Nesretnici s tragovima nasilnih udaraca
Ko lutke u odjeći staroj više stoljeća
Civili, moj šimširu, šta li su oni bogu zgriješili …
Pitam ja tvog adžu, hoćel to ljudino
A on otrese komadić suha blata s košulje pa mi reče
‘Ćitabe izmišljaju hadžije kako bi ljudima zagorčavali živote
Čopaju nas hajduci kao što more ustrajno i polako glođe otoke
Ovo što si vidio ne pričaj nikome
Evo ti tucet ovih slika pa ih razbijaj putem’
‘E moj Ekreme, to su ti ikone’
‘Samo lupaj Dževade i hajd ti đe si pošo vidiš da imam posla,
Pusti me’
Šta ćemo mi moj mali šimšire
Tebi dole dlačice lijepo krenule
Bil ti sa mnom otkrila neke druge dimenzije
U kojima suprotnosti mijenjaju tonalitet i postaju upotrebljive
Bi, znam da bi, hajmo mi kod mene
Jesi gledala što sam ti poslo one klipove
Pametnice moja
Ponesi nam pite, šteta je da sve tvojima ostane
LOL
Volim te
8K
Kad je djeda počelo stiskati u prsima,
odlučio je da će dušu pohraniti na USB
pa makar ne otišao na oni svijet.
Ostavio stik od šezdeset četiri gigabajta na hastalu,
prošetao se do bunara i na njemu skončo.
Pošto je u djeda duša bila golema-
„za njega je malo i terabajt!“ tako babo kaže,
nije cijela stala,
pa sad ne znamo je l’ se djed vodi na nebo
ili se sav predo digitalnim kodovima.
Babo neće da klanja džumu u Zagrebu.
Svakog petka sjedne na voz, pa u Ljubljanu.
Kaže, tako mu lakše.
Popne se na munaru,
pa ozgor upoznaje grad:
„Pih… jest Ljubljana mala…“
U povratku, da ne ispadne skroz naopak,
u zagrebačkoj nam kupi kolače.
Zamisli, od cijelog grada-
a obišli smo ga vala uzduž-
samo u džamiji prave trileće,
a mi taj kolač baš najvolimo.
Sjednemo za astal, kusamo trileće,
sjetimo se i nene, gledamo djeda.
Procesor u devetoj generaciji
pruža nam djeda u 8K rezoluciji.
