Ujutru ništa nije dovoljno
Dišem duboko, nekoliko rutinskih obroka
kasnije, danas sam neka vrsta skupocene
mekane gume. Moja je koža grudva što se topi.
Imam 20 i nešto, tek probala moka kafu.
I dalje ne znam da je naručim, zaboravna sam.
Ta moka reč, tražim u njoj nešto što već znam,
a nisam sigurna ni da li volim. Obećavam sebi,
radiću samo stvari koje volim. To volim.
Isprazniću kadu, ispuniću je svojim telom, pa vodom.
Jedan nula za vodu, jedan nula za umor,
jedan, jedan čovek. Ujutru ništa nije dovoljno
da me razbudi. Neću više sobe, ni osobe,
posebno osobe, možda se vidimo ponovo.
Rodićeš decu, a htela sam samo da te poljubim.
Mora biti fizički, mora biti psihički. Ja sam
obzirna kraljice farme. Ja sam smokvica. Hodam u ovoj
haljini što je volim, znam zašto je volim, znam kako hodam.
Ja pitam, ja pričam, ja sam nesigurna, ali zar uvek nisam nešto
pitala. Ja sam nelojalna i nezainteresovana. Ne možeš
sada zbog toga da mi zameriš. Nekad ste se smejali. Ja samo
letim, ali zar uvek nisam tako zujala. Zar nisam uvek tako
tegla puna džema od šljivciga. Šta ja to pričam?
Slatko, ma preslatko od smokvica.
***
Slušaj dobro moje ime. Evo ga još jednom.
Znam sa imenima, ali nemam dokaze.
Gledam seriju, gledamo seriju. Biram da budem nedodirljivi
severni jelen. Plivam kroz reku do druge obale raširenih nozdrva.
Taj lik mi se sviđa. Ako se pojavi ono sećanje kada sam u raznobojnoj jakni
šetala i mislila, hodala i trčala, trčala i mislila, mislila i mislila, videla i videla.
Preko širokih leđa, iza zagrljaja videla polje, iza pogleda užas.
Neko želi da znam sve o njemu. Zamisli – i ono najgore.
***
Snaga je u tome da zaustavi.
Savlada me da niko ne vidi. U nekom prostoru gde ni sebe ne čujem.
Napolju prodavci gvozdene kugle što se topi. Ja se topim, ja ne mogu više,
ja govorim tišinu, rešavam tišinu, završavam tišinu. U tišini sam, kao u crnini, čoveče.
***
Jutro je srednjih godina. Hodam onako vulgarno, napred. Ćelava kao beba.
Radim ono što sam radila prošle noći. Dakle ništa, verovatno.
Volim zgrade, nove beograde, dole kod blokova, nekoliko stopala. I to je sve.
Ostalo je sve onako kako je uvek i bilo.
Kako rastu zgrade, raste i moja ljubav. Zaboravljam račune, kišobrane, kape.
Bio bi sigurno ljubomoran i to da znaš – zaboravljam čarape po tuđim stanovima, da, da. Naručujem čarape online. Donose mi čarape u kutijama, čujem prvo cipele
koje se zaustavljaju ispred mojih vrata. Ja moram uvek da imam čarape sa sobom.
Cipele koje se ne izuvaju obuvaju me u čarape. Čarape su moja tajna. Više nisu.
Moji prijatelji, pratite me kući. Obujte me. Izujte me. Obujte me.
Ustajem od pola flaše, sve leluja. Daću sve od sebe i sebi šansu da budem ptica, ali pingvin je taj koji u parku doziva sneg. Ili postaje sneg, sasvim svejedno.
Pahulje sleću na suv nos. Više nisu pahulje. Sneg me upravo zaprosio.
Ma da li me to neko stvarno zajebava?
***
Dobre kafane nemaju robote, imaju akademske građane. Sedim u Ljubimcu
pored “zarđale” kovrdže. I dalje se pije pivo po pivnicama oko faksa i pravi panika
kada se okupe golubovi. Želim muškarca, da izgleda kao Ilon Mask,
ali da ima gas mask. Naručim jednu baš malopre dok sam hodala Brankovim.
Želim muškarca koji neće da radi ništa pod milim bogom, samo da pazi na mene.
Skoro kao predsednik, ili po kome se već zove aerodrom, e može on, on je savršen.
Zašto si se tako dugo zadržao? Šta, šta ti misliš? Otvaram arhivu,
boli me stomak. Ma kakav momak. Previše kafe. Pijem šta padne mi pod ruku.
***
Topim se, prvi put na svetu, prošle nedelje na setu, ne znam, za neku reklamu.
Šetam sama kroz drveće, ja sam sebi i volan i telohraniteljka. Znam da vozim i telohraniteljka sam. Primam dovoljno, ali nedovoljno za to koliko potrošim.
Smotana sam čak i kad niko ne gleda, živim malo ovde, malo u Njujorku,
onda se smejem samoj sebi. Sakrij tragove. Sakrij tragove. Ponavljam.
Sakrij te tragove, neko će da te uhvati. Ja ne mogu da te pohvatam. Pričaj sporije, sporije. Smor mi je. Posle okršaja sa policijom volim da umirim seksualne nagone.
Koža na kraju sedišta. Gola koža na kraju tvog sedišta. Ne trpaj nos u tuđe stvari.
Još uvek imam revolver. Iz Uba sam, valjda, ne znam da li sam to rekla.
Danas za vas imam jedan odličan predlog. Ideju. Da na adrese poznatih, a mrtvih kriminalaca pošaljemo isto pismo, pozovemo ih na istu adresu, u isto vreme i ne pojavimo se zajedno sa njima. Kao i svi modeli, živim od krađe. Imam na hiljade portreta, autoportreta, kažem identiteta. Interesuje me ono osećanje kada možeš da ne misliš. Kako je to, šta ti misliš, baš tebe pitam, kako je to da ne misliš? Ili kako je to ako bi jednom bio čovek? Do kraja? Ako bi nekome značio? Kao vazduh značio. Kako je? Kako je? Kako je?
Bojan Šaptović
