Hladni predeli
tišina me rasporila
i iz mene
počeo je da veje
brbljiv sneg
morala si dobro
da se zaštitiš
debelim crnim kaputom
grudi su ti podrhtavale
pod grubo pletenom tkaninom
čitava polja maka
rasla su iz tvojih rebara
moja usta-makaze
sekla su
u srećnija vremena
njihove tek proklijale pupoljke
mišje-sive betonjerke
bez ornamentike ptica
dekorisao sam makom
tada smo se kupali
golih bedara
u knjigama ukradenim iz biblioteka
i dozvoljavali vetru
da nas veže
kao amater knjigovezac
i ukoriči kako mu je zgodno
tada sam još bio čitljiv
sada pak
deca iz naselja sriču slova
što vire
iz mojih kostiju
i pitaju se
šta sve to znači
znaju
ako dlanovima dodirnu
moja pleća
osetiće kako peče
led
ova zima biće hladna, zaista
Mačija čeljust
hiljade godina jurnjave
da napunimo
već krcate gradove
i istresemo strah iz sebe
nove rase pasa
nove košulje za zdravija tela
novi životi razapeti
preko starih smrti
ciničniji su
od utešnog zagrljaja pogrebnika
uplašio te je otkucaj
sopstvenog srca
telo u telu
ostrvo iza pamuka
natopljenog krvlju
koje ne možeš kontrolisati
napisala si
da ćeš posle smrti
postati anima
kakvog gangstera
ili tiranina
kome ćeš u snu šaputati
nežnije kroz javu koračaj
ali danas
jedino što želiš je
da ugasiš svoje nerve
kao million plutajućih sveća
na površini
prusko-plavog jezera
legneš na parket zagledana
u lavirint tavanice
i pustiš
mačiju čeljust vremena
da u igri grize
tvoje žilave dlanove
i prste
ti možeš biti gaza
na posečenom
obrazu sveta,
znaš to
Mandela efekat
sa tvojih butina
odgrizao sam
najbolji komad mesa
za svoje vozove
i već sledećeg jutra
otišao u veliki grad
najveći grad
čije ime ne umem da izgovorim
zavukao se u prvi pab
i pustio pilule
da se otapaju
pod sluzavim nepcima
iza barmena
na halapljivom ogledalu
moj lik imao je
problem s autentičnošću
postao sam uveren
da su moje oči
vešt falsifikat
poverovao u
račvanje dimenzija
govorila si
kako nikada nećeš otići
da prepoznaš moje telo
kada se budem obesio
zamišljenom linijom ekvatora
i sručio u more
kao užareni meteor
umesto toga
obukla si moj sportski sako
stala ispred ogledala
i docrtala sebi
trodnevnu bradu
oštrim žiletom odsekla si kosu
načinila zaliske
posula dosta pepela
po vlasima
i kaišem pritegla grudi
slomila si potpetice
a moje italijanske kaubojke
napunila starim magazinima
iz tatine kolekcije
eks-ju osamdesete
na izlazu iz zgrade
odmerila si poprsje
bogate komšinice
i pozvala je na bandži skok
u raskošnu sutrašnjicu
zatim otišla
mrtvozorniku
i rekla,
pošaljite limene orkestre
natrag
u visoke peći
od sanduka
napravite police
za petparačku literature
rodibnu vratite u inostranstvo
neka oplakuju
ranjeni dolar
džuboks narikače
preobucite u pank bend
velike distorzije
koju niko ne može da obuzda
zaboravite na sve
procesije
sakramente
mimohode praćene olujom
i blage kiše
poslednjih počasti
od sada sam ja ON
i tu se više ništa
ne može
učiniti
Aleksandar Petrović Babić
Iz zbirke “Gotam bluz”, PPM Enklava, Beograd 2018.
