Don Kihot

Izgleda kao da ne oseća taj vakuum među nama i hitro prelazi udaljenost od jednog do drugog, Ne zna ko će pre popustiti. Trčkara između nas u nadi da će sve biti kao pre. Kao da je to “pre” valjalo. Možda nekada i jeste, ali misli o tome sada samo prizivaju nelagodu. Proteranu bol što bi da se prikrade kao mačka. Znam je, gotovo da mogu da je vidim, toliko puta me zaskočila i natovarila mi se na nemoć u pokušaju da nađem odgovor.

namera

zašto govoriti

RITUAL PRED SPAVANJE

to je moja šauma

Čitala sam knjige, šetala sama, izlazila s prijateljima iz djetinjstva, mirila se s novim dijelovima sebe koje sam otkrila. Govorila sebi: jebiga. Da je taj konstantni pritisak da se nađe smisao života, da se skrasi, da se odradi, da se kupi stan, da se postoji u osmosatnom radnom vremenu i u tome pronađe zadovoljstvo, da voliš jednu osobu, tako jebeno naporan. Da mi treba život koji je samo moj, a teško je imati svoj život.

Kauboji u Viskonsinu Okrnjeni smisao okrečen nazid zgrade.Grickaju ga pacovii psi što ličesrebrne utvare.

Sjećam se jednog drveta kraj kojeg sam prolazio kao dječak, imalo je na sebi veliku kvrgu i djed s kojim sam često šetao govorio mi je da je bolesno. Pitao sam se zašto mu nekako ne pomognu, svi ti ljudi koji rade u parku. Sigurno imaju neke lijekove, prvu pomoć za drvo. Činilo mi se da je kvrga svaki put kad smo tamo prolazili sve veća pa sam prestao gledati. Kad bismo se približili tom drvetu, okretao sam glavu.