Kognitivna disonanca
razmišljajući o vremenu
koje beskrajno nikuda ne curi
i zauvek ne nestaje,
a nestaće ga pojedincu
dolazi se do ideje velikog metalnog
levka kroz koji protiče nevidljivo
u dubinu bez dna
razmišljajući o svom vremenu
iskorištenom na čačkanje nosa,
preleženje palcem preko tračaka tuđih
života ili na čekanje lifta
dolazi se do zaključka da je čovek
najmizernija pojava u tkivu vremena
i da se dodeljenim vremenom priprema
da umre bogatiji, sitiji, načitaniji,
naputovaniji, sa zadovoljavajućim
brojem potomaka
razmišljajući o smislu i vremenu
dolazi se do sećanja na rečenicu
prijatelja, velikog vernika, koji tvrdi
da raja i pakla nije
i da se sve to dešava
ovde i sada
Norveške naočare za sunce
činilo mi se da sam oboleo
jedna napadna misao
kao nagon za povraćanjem
obuzimala me je
sve češće i češće
i ostajala sve duže i duže
poslednji put
bila je sreda
prelazio sam zebru
i neko je razlupao
sve zatvorske brave
počelo je da tutnji
kao u dokumentarcima
o Velikom ratu
ništa se neće dogoditi kada svane
godine je progutala nezdrava ambicija
u točenju pića
sebi i drugima
neko napravi novac
neko decu
neko uspe da ugura osamnaest hiljada knjiga u lobanju
neko zauvek ostane mlad
neko letuje na egzotičnim ostrvima
neko pronađe boga
neko isplanira put do Meseca
i?
jednom se sunce slivalo
po upeklom krovnom prozoru
rekla mi je
dosta tiho
da i nju opseda
ista napadna misao
možda je u tome ključ
pomislio sam
So je gradivna imenica
Kada mislim na nas,
mislim neretko
na veliku kamernu scenu
gradskog pozorišta,
i mnogobrojne glave
i svetla i oči usmerene
na centralno zbivanje:
dvoje ljudi,
žena i muškarac,
sede na crnom brodskom podu
i supenom kašikom stavljaju
so iz džaka u usta.
I žvaću do kraja predstave.
Ustanu,
poklone se i
udave u gromkom aplauzu.
Kada mislim na nas,
mislim na pijacu, na miris blitve,
mladog luka, na vonj krljušti,
na ono lelujanje vazduha,
tipično za periode velikih žega,
mislim na miris zagorelog krompira,
na otrove kojima smo čistili korake,
na tanjire iz kojih smo jeli,
na ispisivanje nedeljnih nabavki,
na miris tvoje tek oprane kose,
na miris noći prilikom prvog snega.
Kada mislim na nas,
mislim na svoje snove
u čije zidine se uzidavaš svake noći,
na lepak za drvo, za keramiku,
na kalemljenje voća,
na ujednačen korak vojnika u maršu,
na pustinje kojima smo gazili,
na ljude koje smo rastavljali usput,
na sve pse koje smo ugostili,
na sve koverte i platne kartice,
na sve poroke koje smo zaboravljali,
na onu prvu posetu galeriji
kada sam te poželeo do kraja života,
na kamione za selidbe
i kutije od narandži,
na miris kaladonta i novih knjiga.
Kada mislim na nas,
mislim na krug,
na proces koji nema kraj.
Samo početak.
Stefan Basarić
