Neuspela radost
danas neće biti škole,
prva misao tog dana
nisam se radovala
van škole previše osećam sebe
druge devojčice
lepe postere
po zidovima svojih soba
kad je već tako,
skidam sebe s povoca
izlazim napolje
moji skrobni obrazi na vetru,
prebrza vožnja biciklom
dok me prate psi lutalice,
jedino pravo društvo za mene
moje je najveće uzbuđenje
spuštanje niz zidiće,
laktovi su uvek krvavi
nasrćem na automobile,
dok jednom rukom držim breskvu
koja curi niz ruku
sve do rane
šta bi rekla mama
moje tajne su previše bezazlene
nisam usvojila nepredvidljivost
kao svoju osobinu
nekog bi mogla da povredi
a ja tuđe povrede osećam kao svoje
pokušavam da razumem svakoga,
rasipam okolo empatiju kao konfete
čak i zvonce na biciklu
sigurno da ima neku svoju priču
prema sebi imam drugačiji postupak:
pokušavam forenzički nemilosrdno
da utvrdim opravdanost
svakog dela svog ponašanja
neću napraviti nikakvu glupost danas
ovako sama u svetu na biciklu
ima ljudi koji me vole
moj preprisutni razum
precrtava mogućnosti
i u sumrak okreće volan nazad
ovo su dani kada noći postaju toplije
i kada počinjem da shvatam
nepreglednost tuge
prostire se u širinu dubinu visinu
u danima kada nema škole,
to je očiglednije
okrećem pedale pokušavajući da je oteram
nesvesna prizora koje prolazim
neka prizori pamte mene
tuga je pouzdani prijatelj
kojeg molim da me ne zove često
ne volim da pričam telefonom
na ulazu u grad, setim se
domaćeg za sutra
odlučujem da ga ne napišem
male pobune na obodu grada
uvek mi dobro stoje
sve je nestabilno
osim hrskavica mojih sažaljenja
sve je nestabilno
osim strogosti prema sebi
i ovi naši životi u velikom rezervatu
vidim kako će se odvijati
već sam visoka za svoje godine
imam pretanke noge i ruke
sve je već postavljeno za život:
bez treptanja gledam u
neosporivost tuge
u danima koji tek dolaze
Ustanak svitaca
zgaziti čitavo detinjstvo
sve smrskati, samleti
reći sebi da je sve bila prevara
vođena roditeljskim dobrim namerama
nisu znali da ih posmatram dok pričaju
(ako se to moglo zvati razgovorom)
ta tuga od koje svet može da živi vekovima
okeani da se hrane
nije moja
poništiti detinjstvo
korenje nekontrolisanog rastinja
koje danas divlja
ne postoji slobodna volja
nešto drugo upravlja nama
dnk su porodične neuroze
ništa previše vidljivo, glasno
zato lukavo izmiče definicijama
najradije se sećaš smeha za stolom
ali seti se neizrečenog, seti se
sigurno postoje razlozi
zbog kojih nisam
podigla roletne u dva popodne
mrak je mrak
nema tvoje kose na jastuku pored
ali jasno vidim lice izdaje kako
sve vreme diše u sobi
ipak
menjam krv
svaki udah je borba
naslućujem rešenje
bez dizanja roletni
odlazaka u prirodu
spiritualnih gurua
motivacionih govora
bez tebe
videću svetlost
mutnu, nestabilnu
ali svetlost
i tajne delim samo s odanima:
hiljade svitaca spava u mom jastuku
nisi ni pokušao da ih vidiš
hiljade svitaca spava u mom jastuku
hiljade malih svitaca sprema se na ustanak
