Bitola – Dihovo
Kada vikend rezervišeš za omiljeni grad, pa to još uključuje i šetnju do okolnih sela i planina, znaš da nema šanse da te ne čeka još jedan prelepi vikend.
Hvatamo jutarnji voz za Bitolu, u subotu ujutru, usput recitujem napamet naučene stanice koje vode do tamo: Teovo – Sogle – Bogomila – Oreše… Uživam u pogledu predivnih sela oblasti Azot, o kojoj sam već pisala, ali ću se sigurno kroz neko vreme, ponovo vratiti. Prisećam se Papradišta i tamošnjih zabava, na putu za Čeples i neverovatnog pogleda pre nego da stigneš u dom, na Bogomili… Pogled, osim u seoske kuće, postojano je uperen u Solunsku i vraća mi uspomene koje me vezuju za nju, pa na ture preko drugih, susednih planina. Još koliko transverzala, noćenja u šatorima, penjanja i spuštanja imam, pitam se i razmišljam.
Neosetno me hvata dremka, budim se i eto ga Zlatovrv, eto Markovih Kula, blizu smo. Prolazi četrdesetak minuta i stižem. Ne znam kakva je to magija koju ima ovaj grad, ali uvek kad stignem mnogo sam relaksiranija, srećnija i „ubo mi e na dušata“, što bi oni rekli. Baš sam razgovarala sa Martom, ona potvrđuje moje mišljenje, nastavljeno jednom kratkom dilemom: „Šta mi je trebalo da iz Bitole dođem u Skoplje?“ „Ne znam, Marto, i ja se čudim“, je moj odgovor.
Kafe sa svim dragim ljudima, šetnje, svirke, lepa muzika i skroz pozitivna energija je ono što je obeležilo subotu. Zafrkavaju me da je preCednik počeo da piše dnevnik i da treba da se „penzionišem“, dosta je bilo pisanja. Ipak sam odlučila da ga napišem i da ga objavim, pa evo, javni poziv do njega ili bilo koga ko ima inspiraciju ili želju da napiše neki gostujući tekst, neka mi slobodno kaže.
Dolazi nedelja, još uvek nemamo plan, pa nam jutro prolazi u: „Hajde negde gde nismo bili. Gde, gde..? Aj do Dihova.“
Na samo nekoliko minuta od grada, ovo prelepo selo me je odmah osvojilo. Sedeli smo u hladovini dvorišta vile, pili domaće pivo i nismo želeli da se mrdnemo odatle koliko nam je bilo lepo.
Gazdarica nam je sa radošću u očima pričala kako je za vreme leta mesto puno ljudi koji traže beg od gradskih vrućina, a česti posetioci su i stranci koji su zaljubljeni u selo, pa se svake godine vraćaju da ga posete. Čak je pričala i kako je neki francuski par odlučio da tu napravi venčanje, pa kada su ih pitali kako žele da bude ukrašen prostor, odgovorili su da žele navezane crvene paprike, zato što to nigde do sada nisu videli.
Saša je hteo da podeli neku uspomenu iz detinjstva i da nas prošeta mestima koja su ranije Bitolčanima bila izletišta. Otišli smo do mesta gde je nekada bio bazen, a sada je tu ruiniran bazen i močvara. Ovo je bila jedina ružna slika u celom tom pejzažu od cveća, stenovitih predela iznad nas i, svakako, predivni Pelister.
A kao krajnju destinaciju odlučio je da nas odvede do Kapejnice, jedno mesto gde je vodopad i gde je namerno postavljena betonska ploča da zadržava vodu i da ljudi mogu da skaču sa stene i da se kupaju u led-ledenoj vodi… to ostavljam za leto, iako sam pravila takve i još veće budalaštine, ali, evo, malo sam se opametila, pa nisam odreagovala instinktivno i nisam se bacila u vodu.
Seli smo tu da odmorimo, jedno vreme niko ništa nije govorio i samo smo slušali vodopad gledajući predivnu Dihovsku reku, koja zajedno sa rekom koja prolazi kroz Bratindol formira reku Dragor ili Dragoro, što bi Bitolčani rekli.
Usput nas je sve vreme pratilo jedno psetance koje je želelo da prošeta i da istraži okolinu sa nama, mnogo mi je bilo zanimljivo što svaki put kada sam na turi u Bitoli, iz bilo kog sela da krenemo, dođe neka životinjica da se priključi šetnji. A vreme za pešačenje je bilo baš onakvo kakvo bi svaki planinar poželeo, bez mnogo sunca, a bez nijednog oblačića, čist pogled, prijatan vazduh i vetrić koji duva s vremena na vreme koliko da te osveži.
U tim trenucima zastaje vreme, zaboravljaš na sve obaveze gde si i samo uživaš u trenutku. Imaš vremena za razgovor sa ljudima koje voliš, za stvari koje te ispunjuju, dobijaš nove ideje i imaš energiju za sve. A verovatno, kada se skupe svi trenuci jedan po jedan i kada se okreneš nazad, shvatiš da je ovo to, ovo je tvoj život.
Zato ću tekst završiti stihovima mojih omiljenih Pink Flojda:
„Long you live and high you fly,
and smiles you’ll give and tears you’ll cry
All you touch and all you see
It all your life will ever be.“
Do sledećeg čitanja,
K.
Kalina Velevska