Arsenijevic 1

Vladimir Arsenijević: Kao pisac imam puno pravo da se bavim fenomenima a ne demografijama

Vladimir Arsenijević je rođen 1965. godine u Puli.
Umjetničku karijeru započeo u ranim osamdesetim, kao gitarista pank benda Urbana gerila, kao i njegove post pank transformacije – Berliner Strasse.
Prvi roman U potpalublju (početak tetralogije Cloaca Maxima) objavio je 1994. godine i s njim osvojio NIN-ovu nagradu, postavši najmlađi dobitnik u njenoj istoriji. U potpalublju je preveden na dvadesetak jezika, a istoimena pozorišna predstava, u režiji Nikite Milivojevića, nagrađena je Sterijinom nagradom. Slijedi drugi dio ciklasa, Anđela, koji je objavljen 1997. godine. Poslje rezidencijalnog boravka u Meksiku, Arsenijević objavljuje knjigu Meksiko – ratni dnevnik (2000). U Meksiku je bio član pank benda Los Arsmstings, i s njima je snimio album – Wanderlust. Ilustrovani roman Išmail (2004.), nastao je u saradnji s Aleksandrom Zografom. Roman Predator objavljen je 2008. godine, a zagrebačka Booksa proglasila ga je najboljom knjigom u regionu protekle decenije. U 2011. godini objavljuje ilustrovanu novelu Minut – put oko sveta za 60 sekundi, nastalu u saradnji s Valentinom Broštean. Roman Let objavljen je 2013., a zbirka priča Ovo nije veselo mesto 2014. godine. Trenutno dovršava roman Arkadija, treći dio spomenutog ciklusa Cloaca Maxima. Živi i radi u Beogradu.

Sa Arsenijevićem smo razgovarali o književnosti, ljubavi prema muzici, potrebi za društvenom angažiranosti, ali i zajedno odslušali pet pjesama po njegovom izboru.

astronaut: Svirali ste u Urbanoj gerili, meksičkom bendu Los Armstrings, književnik ste, prevodilac, pišete kolumne, organizujete festivale. Koji od ovih poziva Vam je najdraži?

Arsenijević: Pa ja sam zaista pre svega ostalog – pisac. Muzikom sam se bavio u tinejdžersko doba, pre nego što sam o sebi počeo da razmišljam kao o piscu, a onda i mnogo kasnije, dok sam živeo u Meksiku, kao vrstom otklona od svojevrsnog gađenja koje sam tada osećao prema sebi kao piscu. Uživam u muzici i sviranju jer pružaju direktnost, istovremenost i energiju koji pisanju umnogome nedostaju. Sve ove ostale stvari koje ste nabrojali (prevođenje, kolumnistički rad, kulturni menadžment) moji su pokušaji rešenja velike životne enigme – kako se baviti stvarima koje volim da radim a istovremeno preživeti. Još uvek na svakodnevnom nivou pokušavam da rešim tu jednačinu s previše nepoznatih.

astronaut: Do sada Ste ostali najmlađi pisac koji je za svoj prvi roman dobio NIN-ovu nagradu. Koliko Vam je to bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost za dalje bavljenje pisanjem?

Arsenijević: U početku, kad sam kao dvadesetdevetogodišnji debitant 1995. godine dobio NIN-ovu nagradu i kad je čitava stvar rezultirala svim tim reizdanjima, prevodima, stranim izdanjima, pozorišnim adaptacijama itd, bio sam siguran da sam – iako samog sebe ne smatram posebno taličnim – darovan jednom vrstom nebeske sreće. Tek sam kasnije počeo da osećam i razumem koliko sve to zajedno nije neophodno dobro po mene. Nakon NIN-ove nagrade, moja nekadašnja blažena anonimnost nestala je bez traga, sve što sam radio ili govorilo sada se negde beležilo i osmatralo sa svih strana, čitav moj život odjednom je postao javna stvar i u takvoj atmosferi za mene je postalo izrazito teško da pišem. Govorio sam u to vreme toliko neumereno o sebi i svom pisanju, dakle o svemu o čemu sam tokom dugog niza godina pre toga navikao da ćutim, da sam na kraju osetio dubinsko gađenje samim sobom. Nisam više čak bio siguran da želim da se bavim pisanjem. Tek su mi spomenuti jednoipogodišnji boravak u Meksiku 1999-2000, rad na knjizi Meksiko – ratni dnevnik i sviranje u bendu Los Armstrings pomogli da izađem iz te krize.

astronaut: Društveno ste angažovani, kako kroz kolumne koje pišete tako i kroz knjige. Koliko je teško biti društveno angažovan u današnje vrijeme?

Arsenijević: Ne znam da li je teško. Pritom mislim da to i nije pravo pitanje. Pravo pitanje bi trebalo da glasi otprilike ili ne: Kako odgovarate na obavezu društvenog angažmana danas? Ja smatram da svaka javna ličnost poseduje tu obavezu da odgovorno promišlja stvarnost. To je nešto između privilegije i kletve. S druge strane, izrazito je lako ne biti društveno angažovan. Svaki put kada vas realnost poziva da je kritikujete, vi možete da odlučite da napišete nešto jako interesantno o filmu ili modi, hrani, televizijskom programu ili već nekom benignom društvenom fenomenu i – mir u kući je zagarantovan. Kao i stabilna primanja. Međutim, pitanje je šta pokreće vašu taštinu. Osnovno pogonsko gorivo moje taštine jeste upravo osećaj da bez zadrške učestvujem u stvarnosti u kojoj živim i koju delim s drugima.

astronaut: Predatora ste započeli pisati kao zbirku priča koja se, na kraju, sama po sebi, uvezala u romanesknu cjelinu. Predator je po mom skromnom mišljenju fantastičan (filmskim jezikom govoreći – tarantinovski) do najsitnijih detalja. Ima li šanse da se ekranizuje neki od vaših romana, a ovdje ponajprije mislim na Predatora?

Arsenijević: Interesantno da je svaki pokušaj da neko moje delo bude ekranizovano završio neuspehom. Postoji scenario za film Rootless napisan po priči Neukorenjenost iz Predatora. To je od mene naručio jedan austrijski filmski producent ali stvar, nakon izvesnog broja pokušaja, nigde nije stigla. Interesantno je da je Predator među mojim najslabije prevođenim i u inostranstvu objavljenim knjigama. Suprotno ovdašnjem mišljenju, postkolonijalna književnost malo je kome interesantna ukoliko dolazi s prostora Balkana. Kad dolazite iz tako čudnih, svetu slabo poznatih predela podrobno traumatizovanih istorijom jednako koliko i sadašnjošću i svim njenim izazovima, vi kao pisac na međunarodnoj areni imate samo jednu moguću ulogu – svojevrsnog ambasadora i tumača lokalnih idiosinkrazija. Utoliko uglavnom književnost koja se bavi ovdašnjim mentalitetima – od Andrića do Jergovića et al – može da računa na kontinuiranu pažnju urednika i izdavača u drugim zemljama. Kako sam se ja u knjizi Predator umnogome bavio iračkim Kurdima a posebno Jezidima među njima, pitanje izdavača je bilo zašto nisam napisao nešto iz srpske realnosti a ostavio kurdskim piscima da pišu o Kurdima. Meni je takav stav, moram da priznam, duboko depresivan. Kao pisac, smatram da imam puno pravo da se bavim fenomenima a ne demografijama i da je pitanje mog porekla, mesta boravka, etniciteta, pa i jezika kojim se služim itd. duboko privatno, da ne reprezentujem nikoga izuzev sebe samog te da je u tom smislu moja pozornica čitav svet. Izdavači na žalost uglavnom ne misle tako. Oni u vama vide najčešće tek srpskog (bosanskog, hrvatskog itd.) pisca i isključivo kao takvog žele da vas predstave čitateljima.

astronaut: Ono što se može iščitati iz vaših romana je da izučavate i istražujete dosta ono o čemu pišete. Oduzima li vam to puno vremena i koliko traje proces samog pisanja?

Arsenijević: To zaista zavisi od knjige do knjige ali nastojim da, kad jednom dohvatim da pišem nešto što mi se uglavnom dugo, često godinama pre toga mota po glavi, rad na rukopisu završim za najviše dve godine. Moje prve knjige, U potpalublju i Anđela, napisane su praktično iz stomaka. Pisao sam tokom devedesetih iz trenutka u trenutak i za isti taj trenutak a naša mi je tadašnja stvarnost davala obilje groznog ali zato književno veoma uzbudljivog materijala. Kasnije mi je sve to donekle dosadilo. Brinuo sam se da ćemo od obilja istorije i ratne pirotehnike zaboraviti na onu svetu jednostavnost, da više nećemo znati kako se piše nešto jednostavno i univerzalno, obična ljubavna priča na primer, koja nema nikakve veze s bilo kakvim istorijskim kontekstom, krizom ili ratom ovog sveta. Zato sam od 2000. naovamo odlučio da barem privremeno zaboravim na kontekst devedesetih i da se posvetim drugim stvarima. Moje knjige Išmail, Predator, Let i Ovo nije veselo mesto govore u prilog tome. Devedesetim se tek sad ponovo vraćam, reaktivirajući svoju nameru da dovršim tetralogiju Cloaca Maxima započetu romanima U potpalublju i Anđela. Prošle godine napisao sam jedan radikalni remake Anđele koji će se uskoro pojaviti u prodaju pod nazivom Ti i ja, Anđela a trenutno radim na rukopisu knjige Arkadija, trećem delu spomenutog ciklusa Cloaca Maxima.

astronaut: Osnivač ste i izdavačke kuće ,,Reflektor” koja se bavi objavljivanjem audio-knjiga, kako ste zadovoljni sa radom ove specifične izdavačke kuće? Možete li nam nešto reći o „Reflektoru“?

Arsenijević: S tugom smo ustanovili da je “Reflektor” komercijalno potpuno neuspešan projekat i nakon nekog vremena i dosta uloženog truda bili prinuđeni da obustavimo rad na njemu. Proizveli smo jedan broj sjajnih audio-knjiga, čija produkcija nije nimalo jeftina, i bili razočarani reakcijom publike koja je očekivala da taj elektronski sadržaj ponudimo potpuno besplatno budući da su ljudi kod nas uglavnom skloni da sve što se nudi putem interneta konzumiraju bez plaćanja. I sam skidam torente s filmovima pa delimično razumem tu potrebu i naviku ali mi je ipak bilo neverovatno da toliki broj ljudi veruje da proizvodnja audio-knjige ne košta ništa i da ste vi na izvestan način dužni da je date. Neki su nas čak ubeđivali da kultura mora da bude besplatna. Kultura možda, ali kulturni proizvodi nikako. Jer, najjednostavnije rečeno, njihova proizvodnja nešto košta. Ukoliko ste proizveli Kišovu “Grobnicu za Borisa Davidoviča koju čita Miki Manojlović i koja traje nekih šest sati, za neverovati je da ima toliko onih koji ne mogu da zamisle količinu troškova koju vi imate za produkciju takvog jednog izdanja. Međutim, ne da ih ima nego su u većini. Niko od njih, s druge strane, ne smatra da ima nečeg čudnog ili etički problematičnog u tome što pivo, čarape ili stan u kome žive, čak i voda ili struja koju konzumiraju, imaju svoju cenu. Naše audio-knjige nudili smo po ceni manjoj od tri dolara ali je prodaja ipak bila tako loša da nije pokrivala ni one najosnovnije troškove. Na prostoru za komentare na našoj aplikaciji za smart-telefone, prvi komentar je bio: “Sranje, plaća se!” To nas je poprilično oneraspoložilo. Nakon izvesnog vremena shvatili smo da moramo da odustanemo i eventualno sačekamo neko bolje vreme za takvu vrstu prodaje. To je po meni veoma tužno, ali je tako.

astronaut: Osnivač ste i književnog festivala „Krokodil“ (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju). Koliko mi je poznato festival eksperimentiše i provocira aktuelne društvene probleme. Koliko je teško organizovati jedan ovakav festival?

Arsenijević: Festival Krokodil se, za razliku od Reflektora, pokazao kao izuzetno uspešan projekat. Mislim da je u pitanju njegov regionalni karakter i naše duboko uverenje da sve regionalne književnosti valja predstavljati kao književnost(i) zajedničkog jezika a ne nekakve zasebne etno-nacionalne pojave. Autorima koji na našem festivalu nastupaju nikad ne prebrojavamo krvna zrnca i ne predstavljamo ih kao hrvatske, srpske, crnogorske, bosanske ili bilo koje druge pisce već isključivo po imenu i prezimenu. Osim toga, ljudi naprosto vole festivale. Festival Krokodil održava se od 2009. godine i svake polovine juna na otvoreni amfiteatar ispred Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu privlači ogromnu publiku – na našim večerima bude preko hiljadu posetilaca što je spektakularno za književni događaj naročito s obzirom da se u svetu književnosti svaka poseta veća od pedeset duša smatra veoma dobrom. S druge strane, sve što mi radimo besplatno je za publiku a finansiramo se donacijama i konstantnim, prilično iscrpljujućim fundraisingom. Pokrenuli smo i rezidenciju za pisce i u Beogradu je u okviru našeg rezidencijalnog programa do sad boravilo preko četrdeset autora iz šesnaest evropskih zemalja. Trenutno nastojimo da pokrenemo i program za pisce u egzilu a tražimo i prostor u Beogradu gde bismo smestili planirani Centar za savremenu književnost te tako većinu naših delatnosti smestili pod jedan krov.

astronaut: Šta Vladimir čita? Da li biste našim čitaocima preporučili nekog pisca ili naslov?

Arsenijević: Trenutno sam se zaustavio na Viktoru Pelevinu čija sam dela poslednjih godina uglavnom propustio iako je dosta toga prevedno i objavljeno kod nas. Tako sam upravo završio Empire V i prešao na Betmen Apolo a čeka me i izbor njegovih priča objavljen na srpskom pod naslovom Kristalni svet. Uz to sam uzeo da ponovo pročitam knjigu 1985 Entonija Bardžisa, jednog od mojih omiljenih autora iz mladosti.

astronaut: Koliko je muzika uticala na Vas, koliko su to učinili bendovi u kojima ste svirali? Pratite li dešavanja na muzičkoj sceni ovih dana?

Arsenijević: Muzika je strahovito uticala na mene. Ništa me nije uzbuđivalo toliko koliko je to umela da čini muzika u periodu kad sam se formirao kao ličnost. Budući da sam rođen polovinom šezdesetih pank rok je naišao upravo u vreme kada sam intenzivno tragao za samim sobom i pored muzike ponudio mi i čitav paket koji je ostao deo mog svakodnevnog prtljaga do današnjih dana. Radikalna otvorenost, otpor parohijalnosti, sumnjičavost spram ideologija i svake autoritarnosti kao i DIY princip stvari su kojih se držim još od ranog tinejdžerskog doba do danas a držaću ih se i do kraja života.

astronaut: Možete li za kraj izdvojiti pet pjesama koje su Vas, na ovaj ili onaj način, obilježile?

Arsenijević: To će biti čudna i poprilično nepotpuna lista ali, evo, pokušaću:

Share