Ušavši u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, roman Yugoslav dospeva u sam centar književnokritičke recepcije 2020. godine kad izlazi i drugo izdanje. U širem smislu, roman tematizuje smrt oca i smrt države, odnosno autorka uspostavlja analogiju između dve datosti. U užem smislu, roman Yugoslav možemo posmatrati kao svojevrsni intimni rukopis, malu porodičnu istoriju satkanu od svakodnevnog prožetog vedrom nostalgijom. Ana Vučković unosi u svoju prozu elemente svakodnevnice, male jednostavne stvari, na šta često sugerišu i sami naslovi poglavlja, što implicira da je možemo posmatrati kao malu istoriju privatnog života u socijalizmu.
Fragmenti svakodnevnice, najčešće lokalizovani u perfekat, ilustruju autorkinu želju za povratkom u detinjstvo, doba mira i sklada, ali i u doba Jugoslavije. Kao što pozicionira analogno smrt države smrti oca, tako i hedonističke užitke poredi sa Jugoslavijom u punini i sjaju: “Tata i ja smo, iako generalno nestrpljivi, čekali da se rastope sve boje, da se unutra sve pomeša, da sir ne liči na sir, šunka na šunku, to nije stvarnost, pojedinačni užasi, to je nešto novo, spremljeno, homogeno, doživljaj, nešto savršeno i toplo, sendvič je tvoja Jugoslavija” (Vučković 2019: 111). Značajno je primetiti u romanu fine hedonističke digresije koje autorki bivaju vrlo dobro sredstvo za postizanje vedre nostalgije, nasuprot teškoj i turobnoj tematizaciji smrti:
“Daj mi iluziju svega, daj mi totalitet lepog. Tada sve vreme ugađaš sebi, kao da je svaki dan nedeljno popodne, kad jedeš slatkiše i ređaju ti se kocke, ledene, pa kocke leda u limunadi, dani uživanja i zvuka otvaranja limenki” (Isto, 111).
Na osnovu izdvojenog uočavamo autorkinu potrebu za izmenom stvarnosti, za stvaranjem iluzija. Težnju da se prekorači i nadmaši stvarnost vidimo i u autorkinom tematizovanju, pa pokušaju negiranja smrti. Efektno u sažetom poglavlju, kao uvodni lajtmotiv romana, autorka zapisuje pod naslovom “Smrt” sledeće: “Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to” (Isto, 5). Zatim, u daljem toku evidentan je i postupak da se pričom, ponajviše o svakodnevnom, običnom odloži smrt, da se kroz dinamične slike produži život subjekta i gubitak nostalgijom i eufemistički na poetski način transformiše i ublaži. Očevo doživljeno postaje predmetom priče i proizvodi naratorkinu želju za putovanjem kroz vreme, kao i da se nadoknadi propušteno, ispuni upražnjeno: “hoću da mogu nečemu da prisustvujem u prošlosti, biću tatin prijatelj u prošlosti, onaj koji s njim putuje i prisustvuje” (Isto, 14). Naratorka vapi za izjednačavanjem sa subjektom svoje proze: “Kad nekog voliš, poželiš da si on, ne da ideš na mesta kud i on, nego da budeš on, u totalnom trajanju” (Isto, 16). Kao što dolazi do analogije smrti države i oca, tako dolazi i do izjednačavanja naratorke i njenog oca, posredovanom zajedničkim iskustvima, genetskim sklopom i naprosto, ličnim sećanjima. Više puta, autorka će pokušati da negira smrt, direktno i indirektno obrazlažući svoju tendenciju: “Volim da vidim kad je mlad, na njegovom licu nigde ne piše koliko će živeti, miran je i uveren da će živeti dugo, njegovo lice ne zna da je obrnuto, oči su mu iza naočara, a iza njega je Vavilon” (Isto, 24) ili: “Ja takođe mogu da se pretvaram da je tata duže na putu, a putovao je mnogo, ili da je baš onda kad sam ja stigla kući otišao do grada da nešto završi, pa ga opet nema. Ne brisati broj telefona pokojnika nikada, u tome je štos. Negacija” (Isto, 36). Kroz oživljavanje svakodnevnog, uočava se, dakle, tendencija negiranja smrti, što autorka direktno i potvrđuje: “Volim svoje teorije negiranja smrti, lagane i apsurdne” (Isto, 27). Zbog toga, iako roman tematizuje smrt oca, njegovo tkivo ipak nije posve mračno i destruktivno, već naprotiv, ispunjeno vedrinom ličnih sećanja, naročito potrebom da se oživi doživljeno i izmaštano.
Roman Yugoslav tematizuje i prolaznost, na šta jasno sugeriše smrt, a što najbolje iščitavamo iz sledećeg odlomka u kome motiv praha ima funkciju refrena:
„Na ovoj slici nema više ničega što nije prah. Na ovoj slici nema ničega što nije prah. Ništa, ceo ovaj zid i tata, sve lebdi okolo, sve. Zidine, sve, na ovoj slici nema ničega što nije prah. Ovi lavovi i ova utvrđenja, sve je to dignuto u vazduh, i svi ovi slučajni prolaznici su mrtvi. Na ovoj slici nema ničega što nije prah. I tata, i Vavilon, i ljudi, i prah na zemlji, prašina užurbanog Bagdada 1990, sve je to prah. I tata je prah. Sve je prah. (…) Ovo pozadi, ove fasade, ovi ornamenti, kao iz mojih pećina u kojima se skrivam kad spavam, njih nema, postali su pepeo u eksploziji, jednoj od onih u kojima pogine trista ljudi, svakog dana po trista, pa ne možeš više da pojmiš kako taj narod uopšte i postoji, te oči dečje velike, i te zanosne žene, kako svi i sve postaju prah, kao i životinje od cigle, lavovi i boje, kako su nestale fasade i zgrade, i kako nema ničega. Na slici je tata ispred zgrade, Eufrat i Tigar, tata je nosio „tigar“ čizme kada bi polivao baštu, nepromočive, one su tu, one postoje, no na toj slici nema više ničeg što postoji. Ničeg. Sve je prah koji luta svemirom, kao kad se podignu pečurke iznad zgrade koja se ruši“ (Isto, 24-25).
Košulju kupljenu u Iraku naratorka-ćerka će odneti izbeglicama na stanicu, pa će jedan Iračanin možda obući istu i vratiti je u Irak gde je kupljena kad je devojčica bila mala “i kad je sve što sad ne postoji na slici i što je prah – postojalo” (Isto, 25). Raspad se proširuje tematski i na migracije i poprima širu političku dimenziju.
Dok jedan narativni tok tematizuje odnos sa ocem, drugi opisuje raspad Jugoslavije, što romanu daje društveno angažovani ton. Autorka posebno naglašava sudbinu prelomne “imao pa nemao” generacije koja je najviše nastradala s raspadom Jugoslavije. “Pedeset i neko je desetkovano i to su uglavnom muškarci” (Isto, 51), piše autorka i dalje opisuje teskobu položaja u kojoj se generacija njenih roditelja našla:
„Nisu izdržali što nisu više važni, što se nisu snašli, što nisu izdržali biro za nezaposlene, nisu izdržali što neko bombarduje njihovu decu, nisu izdržali osiromašeni uranijum, nisu izdržali što su godinama na poslovnim ručkovima drali stomakliju i jeli masno, nisu izdržali što nisu direktori, nego sada moraju da budu radnici, ili ni toliko, nema ničeg za vaše godine, a i prekvalifikovani ste“ (Isto).
Kao lajtmotiv romana, žal za vremenom blagostanja i životom dostojnim čoveka, konstituiše se sledeća, vrlo često citirana rečenica koja sažeto formuliše pozitivne vrednosti Jugoslavije, nasuprot današnjih koje čine svakodnevni život:
“Daj mi Jugoslaviju, gde je bilo i posla i zabave, i gde smo sve mogli, daj da ne liči na život” (Isto, 112).
Yugoslav tematizuje i odrastanje, naratorkino putovanje kroz detinjstvo koje se ukršta sa svešću o očevoj smrti i prolaznosti. Detinjstvo asocira na odnos sa ocem, toplinu i sigurnost: “Detinjstva se sećam kao stalne promene položaja, drže te, podižu, spuštaju. Kiki bombone zalepljene za nepce, i tata koji me podiže i trese, da se ne udavim, a slatkoća se lepi za moj stomak, impregniran roze sluzokožom” (Isto, 103). Stoga sećanje na detinjstvo, obojeno jakom nostalgijom u romanu predstavlja težnju da se prevaziće mučni prezent obeležen smrću i nestankom.
Završetak romana nije dramatičan, nimalo patetičan. Posle specifičnog stanja ljudske psihe usled suočavanja sa smrću bliske osobe koja u romanu diktira kompoziciju i ritam, kraj donosi umirenje i život. Kao u knjizi Vladana Desnice Proljeća Ivana Galeba i u romanu Yugoslav Ane Vučković poslednje redove preplavljuje sunce i opijenost životom – “Španci za porođaj kažu dar la luz – dati svetlost, dati život” (Isto, 8). U Yugoslavu je ta budućnost izvesnija jer pripada mladom biću i doslovno detetu: “Zrak sunca probija tkaninu, evo nas na terasi, sunce je jako, moj sin se mršti, izvijaju se njegove obrve koje liče na udaljene ptice. Tako namršten, isti je moj tata” (Isto, 114).
Roman Yugoslav napisan je u dahu, sa evidentnom potrebom da se pripoveda, da se kaže, izgovori: “Svakome govorim da svima sve ispriča, imam novu maniju, da ispričam nekome sve što pomislim, jer ma koliko da je trivijalno, osećam da ne sme da ostane samo u mojoj glavi, ponećeš sa sobom u grob predele, osećaje, filmove” (Isto, 13). Oživljavanjem sećanja i metodom priče, smrt se odlaže i ublažava, kao što smo već primetili.
Iako tematizuje smrt oca i države, Yugoslav je roman u dominantno vedrom tonalitetu, roman sećanja na obične, luckaste životne događaje, kakav je npr. slika putovanja u Crnu Goru začinjena očevim pevanjem popularnih jugoslovenskih pesama, ali i roman nimalo guste, već naprotiv, upravo vedre nostalgije.
Roman Yugoslav možemo posmatrati kao intimnu porodičnu istoriju, istoriju jednog privatnog života u socijalizmu, datu u fragmentima, pripovedanu na momente lirski, sa potpunim odsustvom distance, naglašeno senzibilno, dnevnički. Naratorka ima društvenu svest, pa je stoga Yugoslav i društveno angažovan roman. U tom kontekstu analogiju između smrti pojedinca i države možemo smatrati ostvarenom i uspelom.
Svetlana Savić
