Subota, 11. jul
„Vlasti kupuju duhovnu elitu tako što im daju položaje, nagrade, udoban život, a zauzvrat zahtijevaju javnu podršku, ili barem prešutnu. Zato podržavaju proklamacije o svetoj potrebi neutralnosti umjetnika i njegovoj asketskoj i potpunoj posvećenosti. Priznaju mu dar, talent, genijalnost, ali ako progovori o nepravdama sistema, onda je luđak, budala ili neprijatelj. Najjeftinije i najefikasnije jest kupiti njegovu šutnju. Ono o čemu se ne govori, ono što je prešućeno, nije se nikada dogodilo, ne postoji. Ali istina je zapravo drugačija“ korpulentan muškarac ofarbane crne kose u srednjim pedesetim, farmericama i sivom duksu sa natpisom CALVIN NYC u petnaest do dvanaest gleda u svoj telefon i čita, dodaje „Mihnjik!“ jakim prekodrinskim akcentom, pita „Šta si nam ti pripremio za danas?“ nešto sitnijeg vršnjaka u bež pantalonama i kariranoj košulji kratkih rukava, on ga pogleda, spušta pogled na skrin svog telefona i čita „Mnogo toga jedna vlast može da traži od svojih građana, od svojih podanika, a onda dođe i taj trenutak kad ona počne da traži previše; tad je sve gotovo“ pravi kratku pauzu, kaže „Ima još“ i nastavlja „Istrajavajući iznad granice dopustivog u tom jezivom, ničim opravdanom ratu, Francuska je izgubila pravo na ljubav i uvažavanje svojih građana; ona se diskreditovala. A takva vrsta diskreditacije je, ponavljam, bespogovorna“ dok stoje na uglu Dositejeve i Senjanina Ive na par metara do crvene ograde od betonskih blokova na kojoj piše Dobro Jutro Ljubavi Moja jeli vredilo? i Krisitna volim te. „Čije je to?“ pita crnokosi „Uelbek. Prepiska sa Levijem u Državnim neprijateljima“ kaže mu ispisnik, dodaje „Samo bih ja izbacio taj drugi deo. Prvi je efektniji… Mislim, ima više veze sa trenutnom situacijom“ „Jeste. Stavi samo prvi deo. Jesi li odabrao i fotku? Ako jesi, da okačimo na fejs…“ „Može… Ti ćeš dobiti više lajkova, ovaj moj je žanru k’o zmaj“ „Pa, ono… Jes’ vala, mada i ovaj moj nije neka ljepota!“ kaže crnokosi, obojica skoro istovremeno dodiruju skrinove svako svog telefona i smeju se. U 11:50 devojčica od pet-šest godina u letnjoj haljini crvene boje i sa maskom tirkizne boje po kojoj lete kriške lubenica na licu, trotoarom između crnog pežoa 308 beogradskih registracija i simsa prozora elektro servisa Profesional u suterenu broja 46 gde crno-bela mačka gricka suvu hranu iz velike pravougaone posude, trči u zagrljaj visokom muškarcu sa crnom kn95 maskom na licu u korporativnom fazonu crne zalizane kose i viče „Tata, tata! Spasi me!“, on čučne, grli je, miluje po crnoj kosi, nežno i zabrinuto pita „Od čega, Ksenija?“ „Od Uroša… hoće da me ljubi…“ uplašeno kaže Ksenija i počne da plače dok im u susret ide smeđokosa žena bujnih grudi u kasnim dvadesetim, tesnoj kratkoj haljini bež boje i crnim cipelama sa visokim potpeticama, bez maske na licu, i za ruku drži riđokosog dečaka od pet-šest godina u kompletu od teksas platna i belim najkama, bez maske na licu, a kroz nečiji otvoreni prozor dolazi miris zapečenog đuveča.
Glava mužjaka vrapca u 12:03 radoznalo i hitro pomera se levo-desno i viri iz male rupe u zidu oronule žute zgrade na samom kraju Dobračine ulice, smeđokosi dečak od pet-šest godina sa hirurškom maskom na licu, u krem bermudama, plavoj majici kratkih rukava i belim loto patikama stoji kraj ulaza broja 62, u ruci drži rubikovu kocku, diže je uvis i baca pogled prema krupnoj sedokosoj ženi u ranim sedamdesetim i tamno braon kućnoj haljini što stoji kraj zida na kom crnim izbledelim slovima piše Đina Srećan rođendan i tiho kaže „Spavaj još sine… (…) Vratićemo se onda za sat vremena“ nekome preko telefona dok kraj njih prolazi beli hyundai accent beogradskih registracija. Dvoje crnaca u srednjim dvadesetim, japankama, farmericama i sivim majicama sa svetlo plavim hirurškim maskama na licu u 12:07 prelazi ulicu na raskrsnici sa Skender-begovom, „روز به خیر“ kaže im jedan od trojice niskih crnokosih mladića glatkih lica i kao ugalj crnih očiju što tiho govore nešto na arapskom i prolaze kraj njih, crnkinja kratke crne kovrdžave kose i kestenjastih očiju ih zbunjeno pogleda i američkim akcentom odgovara „Hello!“ a ulicom prozuji sportski obučen smeđokosi mladić u kasnim tridesetim sa velikom kockastom torbom tirkizno plave boje na leđima na kojoj piše Wolt. „Zdravo!“ krivonogi muškarac crne prosede kose u kasnim pedesetim, farmericama i majici sa crno-zeleno-plavim vodoravnim prugama u 12:13 kaže lepoj, zgodnoj i visokoj vršnjakinji, Romkinji, što za sobom vuče kolica sa točkićima, smeši se, srdačno odgovara „Zdravo Milanče“ prekoputa gradilišta u Skender-begovoj ulici na mestu gde je donedavno bila velika gvozdena kapija na broju 14 i prolazi trotoarom kraj pet zgaženih skarabeja svetlo zelene metalik boje koji se presijavaju na suncu i belog tanjira od kartona na kom piše „Љуби те брат“. U 12:18 na uglu Visokog Stevana i Dubrovačke ulice, prekoputa gradilišta nove, visoke zgrade, sedokosi muškarac u ranim sedamdesetim, svetlo plavim pantalonama i beloj košulji zavrnutih rukava stoji na početku pešačkog prelaza na čijem je semaforu uključeno crveno svetlo i prelistava Informer sa naslovima: STRAŠNE LAŽI ĐILASOVACA 1. 2. 3. 4. 5. DRAMA Apel Ane Brnabić Molim vas, poštujte mere, EPIDEMIJA KORONE SVE ŽEŠĆA, UŽAS 50.000 LJUDI UGROŽENO ZBOG PROTESTA, Liverpul hoće Filipa Stevanovića, GRCI JURE SVE SRBE I VODE IH NA TESTIRANJE i ne obraća pažnju na srebrno metalik opel astru, crni sitroen c1, belu fijat pandu i crveni pežo 307, svi beogradskih registracija, što prolaze ispred njega, a ni na smeđokosu ženu u srednjim dvadesetim, komotnoj žutoj haljini i dubokim belim najkama dok gura dečija kolica iza njegovih leđa i kaže „E, on vrišti! Čujemo se kasnije!“ nekome preko telefona.
„(…) ma, idi molim te… Znaš šta ja radim kad u prodavnici vidim nekog da nosi masku na bradi ili ispod nosa? Lagano im se prišunjam, šatro gledam nešto i isfejkujem napad najgoreg mogućeg kašlja na svetu… Da vidiš kako odma’ meću maske na facu!“ mršav i visok crnomanjasti muškarac guste crne kose u ranim pedesetim, crnim starkama, bermudama kamuflažnog printa, crnoj majici na kojoj iznad crteža parčeta pice s kog se cedi rastopljeni kačkavalj piše New York Style, sa hirurškom maskom na licu kaže u 12:24, smeje se i snažno potapša sportski razvijenog smeđokosog vršnjaka kraj sebe u japankama, donjem delu sivih trenerki i crnoj superdraj majici kratkih rukava, sa crnom kn95 maskom na licu, dok na uglu Dubrovačke i Despota Đurđa čekaju u redu ispred pekare Bobe „Odlična fora, tako ću i ja!“ smeđokosi kaže kroz smeh, „Ciganjska posla…“ par metara od njih dvojice korpulentna ofarbana plavuša u kasnim tridesetim, prljavo roze donjem delu trenerke, tesnoj majici kratkih rukava ružičaste boje i papučama s belim krznom, bez maske na licu, promrmlja na začelju reda, mladić srednje duge kose bledo tirkizne boje ispred nje u ranim dvadesetim, iscepanim tesnim crnim farmericama, crnoj majici kratkih rukava i comfycush old skool vaniscama, sa crnom pamučnom maskom na licu i skejtom u desnoj ruci, okreće se prema njoj, glasno kaže „’Rasizam će nestati kad više ne bude profitabilan i psihološki koristan. Danas je mnogo ljudi koji zarađuju veliki novac na rasizmu i mnogo onih koje rasizam štiti od njihovih ništavila’, govorila je Toni Morison“ i pogleda je a ona prevrne tamno braon oči. U 12:25 mršava i kvrgava ženska ruka prepuna staračkih pega zaliva feferone u plastičnoj saksiji braon boje iza belih rešetki prozora u prizemlju Despota Đurđa broj 16 ispod kog piše HEROES, ulicom prolazi crni smart budvanskih registracija, pogrbljeni mršavi starac u ranim osamdesetim sa belim kačketom na glavi prolazi kraj broja 12 između natpisa Урћол i teget forda fiesta beogradskih registracija i nogu pred nogu na povocu šeta crnu čivavu sedih obrva i krupnih crnih očiju dok ispred njih dvojica smeđokosih dečaka od sedam-osam godina u crnim kopačkama i crveno-belim dresovima trče prema dečijem igralištu u parkiću između zgrada čiji su stubovi i fasade prizemlja ofarbane u boje njihovog omiljenog kluba. „Miredita. Kako si, Nusrete?“ u 12:31 sredovečni smeđokosi muškarac u leviskama, teget old navy majici kratkih rukava i crnim puma patikama pita crnokosog niskog muškarca u kasnim pedesetim, tamno sivim pantalonama i svetlo plavoj košulji kratkih rukava „O, dobar dan, komšo! Nije loše, nije loše… Dugo te nisam vid’o. Kako si, kako su tvoji?“ „Dobro, hvala… Biće bolje…“ „Ti znaš da uvek možeš da dođeš kod mene ako ti nešto treba!“ „Znam. Hvala ti!“ smeđokosi kaže i mahne komšiji rukom.
Beograd, 2020.
Zoran Ž. Paunović
Odlomak iz šetnjopisa “Oko podneva 3“, BKG No 45, 2021.
Zoran Ž. Paunović, pisac i prevodilac sa engleskog i makedonskog jezika živi i radi u Beogradu. Najvažniji prevodi: Editin dnevnik, Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit, U ulici zelenog delfina Sebastijana Foksa, Pod žabom Tibora Fišera, Dvadeset i prvi Tomislava Osmanlija, eseji Surova pravila Tonija Parsonsa, pripovetke Dilena Tomasa i Tomislava Osmanlija. Objavljuje kratke priče u književnim časopisima i na veb-portalima. Autor je šetnjopisa Oko podneva (Balkanski književni glasnik, 2020).
