Beograd
struka (ž) 1.oblast, grana nauke, tehnike, znanja, umetnosti; zanimanje, profesija, 2.upretni ili upleteni delovi nečega (užeta, konopca i dr.), 3.niska, ogrlica, 4.etn.a.komad tkanine (obično ukrašen) koji se nosi preko ramena kao ogrtač, b.komad raznobojne svilene ili vunene tkanine koji se veže oko struka kao pojas
Nisam vjerovala da posjedujem ovolike naočare dok ih nisam stavila i shvatila da mi prekrivaju pola lica. Neke beznačajne pjegice koje sam mogla samo ja da vidim, kad sam se, doduše, usuđivala da uopšte pogledam u ogledalo, bile su prekrivene fuš Dior naočarama koje sam kupila kod moje švercerke u Banjaluci. Ne, tih dana uopšte nisam znala da je sekond hend modno poželjna pojava. Ja sam bolno željela da imam novca za pravi Dior.
Zima je i dalje bila surova, a moj prazan osjećaj stomačnog bola i krivice nije posustajao. Sa Markom sam se našla kod Konja. To je bilo ujedno i jedino mjesto gdje sam umjela da ugovorim sastanak. Beograd je bio upadljivo ružan i grub. Prvi put sam se zapitala zašto nisam upisala master u Novom Sadu. Bilo je jeftinije i bliže austorugarskim ulicama na koje sam navikla gledajući ih cijeli život u Banjaluci. Bilo je predvidivo, romantično i mirisalo je na vanilice i trač. Nije bilo ni nalik perverziji bljuzge u preglupim i prekrcato praznim autobusima prestonice.
Marko je hodao bez naočara i nije zagledao zgrade. Stiskala sam jako palčeve u kaputu, nadajući se da neće vidjeti šta radim. Skrivala sam ruke od njega da me slučajno ne bi uzeo za ruku.
Paradoksalno, mnogo mi je prijalo njegovo prisustvo, ali ne i njegov dodir. Ubjeđivala sam se u to da mi, zapravo, u tom trenutku ničiji dodir ne bi prijao. Vjerovatno sam samo djelimično bila u pravu.
„Kažu ti prihvati bilo kakav posao“, rekao mi je on i tek tada sam se natjerala da se uključim u njegov izlišni monolog, „Ali to nikad nije bilo kakav posao, kontaš?“.
„Aha.“
Kontala sam. Neki poslovi su bili jako malo plaćeni, neki nisu bili uopšte. Radila sam od svoje osamnaeste godine i to sam odlično razumjela. Otišla sam na ovaj master zahvaljujući tome što sam radila. Nije mi samo bilo jasno kako je to imalo veze sa Markom, lijepim Markom, uglađenim Markom u kaputu, Markom kom je otac kupio auto kad je napunio osamnaest godina. Meni otac već dugo godina nije kupovao ništa. Kad sam bila mala, kupio bi mi krem bananicu ponekad. Ali ne mnogo krem bananica, da se ne razmazim.
„Teško je raditi u struci“, rekao mi je on.
Ne seri, mislila sam u sebi. Upisao je fakultet, jer se firma njegovog oca profilisala u struci za koju se školovao. Ljutila sam se na njega. Očigledno je pokušavao da mi se približi, ali klasnim prepoznavanjem koje nije bilo moguće jer smo prosto dolazili iz dva različita svijeta.
„Ja bih voljela“, rekla sam mu iskreno.
Moji roditelji nisu bili zaposleni u struci. Moja majka je radila u kiosku dok je moj otac bio invalid iz rata sa mizernom penzijom. Iako nisam ni znala šta mi je struka, to sam željela više od svega, jer sam znala samo jedno: bitno je raditi u struci, jer je to put do jedne univerzalne balkanske sreće.
„Ma ti hoćeš. Ti si uvijek bila pametna“, rekao mi je Marko.
Naravno, ja nisam uspjevala da spojim te dvije stvari: rad u struci i pamet. U mom svetu, nisi bio pametan ako si radio u tzv. struci, već si samo imao sreće. Pamet je bila tek neki nepotrebni dodatak.
„Puno je ekonomista na birou“, kažem, iskreno verujući da je u pitanju sreća. Biro sam zamišljala kao neku vrstu tombole. Pojma nisam imala ni o čemu.
„Ali ti si najbolji ekonomista.“
Marko se nagnuo i poljubio me. Smučilo mi se to što mi je rekao da sam najbolja samo zato da bi me potom kučeći poljubio i odmakla sam se od njega. Osjećala sam se kao da se prodajem za komplimente. Namaknula sam naočare za sunce da ne bi mogao da mi vidi oči i ogromne podočnjake i nastavila sam da hodam dalje.
„Dobra predstava sinoć, a?“, upitao me je.
Ubrzala sam korak. Nisam mogla Marka da povežem ni sa sinoćnom večeri, ni sa pozorištem. Odjednom sam poželjela da nestane. Pokajala sam se što sam ga zvala samo zato što nisam uspjela da se izborim sa željom da sebi smaknem kožu i izvadim unutrašnje organe.
„Aha“, rekla sam po ko zna koji put.
„Kako je bilo sinoć?“
„Nije loše.“
„Malo su ludi oni ljudi.“
Tek tad sam shvatila koliko ga ne slušam.
„Šta? Koji ljudi?“
„Pa ovi prijatelji ove tvoje što ti renta stan, ustvari, tehnički ti daje stan na čuvanje“.
Pomislila sam kako je Marko bio suštinski glup. Čudno mu je bilo sve što nije bio njegov maltene savršeni život, koji je bio jednako besmislen, samo što on ne pije svako veče nego se razvali jednom mjesečno. Možda se ne drogira, ali troši pare jednako perverzno i jednako bahato, samo što ne usisava neki prašak u surlu nego ravno ispod točkova svog BMW-a. Osim toga, malo me zaboljelo njegovo nikako zlonamjerno, ali ipak primjetno, pocrtavanje mog siromaštva u vidu opaske: tehnički ti daje stan na čuvanje.
Pomislila sam kako je to banalno, ali on nije ućutao i činilo mi se da neće nikada.
„Mislim, ova Kiša je baš luda treba. Ponaša se kao da ima sedamnaest godina.“
Sjetila sam se Kišinog zaraznog smijeha i krajička kimona koji sam uspjela da slikam za stori.
„Da, čudna je malo“, kažem uz smiješak.
Onda sam shvatila da mi Kiša već nedostaje. Odbrojavala sam časove do njenog rođendana i nadala sam se da se sjeća da me je uopšte pozvala.
Marka sam, sa druge strane, jezivo željela da bacim pod tramvaj. Nadala sam se da nikad više u životu neću osjećati taj nivo usamljenosti u kojem će mi trebati njegova podrška.
U tom trenutku mi je stigla Kišina poruka u kojoj me podsjeća da je otvaranje galerije njenog ljigavog, ali prelijepog muža to veče. Stisnula sam pesnice znajući da negdje u životu, očigledno čak i u ovoj muljavoj prestonici, postoji neki potencijal sreće i uspjeha. Funkcija, znala sam, možda nikada ne doseže maksimume, ali uvijek postoji potencijal za to.
Tako znamo da funkcija postoji.
Vida Davidović
Iz romana Mučnina: o neodrastanju, Kontrast, 2022.
