ČAJANKA SA ARSENOM
Sedela sam usred tog haosa u avgustovsko nedeljno popodne. Došla sam s namerom da konačno obavim dugo odlagano veliko spremanje, da odvojim stvari koje već odavno ničemu ne služe i koje treba baciti i napravim kakav-takav red. Ima tu trista čuda, kao već na svakom tavanu. Gomila stvari koje su u nekom trenutku zamenjene novijim, ali odložene ovde, jer bi možda ponovo mogle uz kakve prepravke, u nekom novom ruhu, da žive svoj restaurirani život, kao i onih koje su deo porodične istorije i naprosto se čuvaju. Tu je moja omiljena drvena stolica za ljuljanje, za koju nakon nekog renoviranja u stanu više nije bilo mesta. Pa stare, udobne, plišane fotelje. Jedan veliki orman od hrastovine, boje mahagonija, sa velikim ogledalom, iza čijih zadnjih vrata, bila sam ubeđena kao devojčica, se sigurno nalazi čudesna Narnija. Police sa gomilom kutija. Neke stručne knjige iz drugog vremena. Pisaća mašina Olympia Traveller. Hrpa novina i raznih časopisa koje sam godinama uredno kupovala. Pa moje skripte. Izbledele slike i albumi sa fotografijama. Drvena, smeđa škrinja puna starih ploča. Komadi grnčarije napravljeni i ukrašeni veštim rukama mog dede i podna lampa sa ručno oslikanim abažurom. Jedan veliki globus. Onda kutija sa školjkama. Tona igračaka, tegla puna raznobojnih klikera, lutke sa uštirkanim haljinama i veliki, plišani, žuti medved kome fali jedno oko. Gomila odeće i cipela koje već odavno niko ne nosi.
Nisam znala odakle da počnem. Nisam se bojala velikog posla, nije problem bio u tome. Volim da sređujem stvari, ili možda preciznije, ne umem da funkcionišem u neredu. Vrlo neskromno mislim i da nema mnogo ljudi na ovom svetu koji tako vešto sortiraju, sklapaju, stavljaju u pregrade i fioke, okreću na istu stranu, ređaju po bojama, veličini, materijalu, i stvari i događaje i ljude (kako čudan način da se opiše gadan ocpd ). Pomislih, osmehnuvši se, usred tog nereda, da bih mogla da napravim posao od toga, da organizujem stvari, prostore i tavane. “Ali tuđe stvari, tuđe prostore i tavane, Tanja! Ne svoje, samo ne svoje!” – glasno ispravih samu sebe u trenutku.
Popodnevno sunce je bilo još visoko na nebu i njegovi su se zraci slivali i poput mlaza padali koso kroz otvoren krovni prozor. Ta svetlost činila je da se vidi svaka čestica prašine, opet dajući prostoru sasvim drugačiju atmosferu, neku laganu izmaglicu i svakoj stvari sasvim drugu boju i neki čudesan odsjaj. Osećala sam se kao da sam došavši ovde zakoračila u vremensku mašinu koja me vratila u davno prošle godine. Lagano sam se kretala od jednog do drugog komada nameštaja, od police do police. Zatvorenih očiju prelazim prstima po površinama, opipavam materijale, teksturu, oblike. Znam svaku ivicu, svaku šaru, svaki milimetar. Razmišljam o svim tim predmetima koji su jednom bili blistavi i novi, koji su birani, sakupljani i pravljeni sa puno ljubavi sa namerom da ožive prostor i učine ga domom. I o tome šta sve “znaju” i “pamte” i koliko toga zapravo govore o svojim vlasnicima.
Zastanem ispred ogledala tog ,,strašnog” ormana. Učinilo mi se na trenutak da u odrazu vidim plavokosu devojčicu u plavoj haljini sa velikim radoznalim očima. Gledamo se oči u oči, ona i ja. Ona mene ljubopitljivo, ja nju sa puno nežnosti. Šta li joj se desilo!? Šta se sa mnom desilo!? Nisam izdržala njen pogled. Samo sam žurno povukla vrata ormana. Lagano škripe dok ih otvaram. Zapljusne me miris lavande iz naše bašte, spakovane u vrećice i okačene na krajevima garderobera. Šušti mi svila pod prstima, škripi somot i koža, miluju ih kašmir i vuna. Nasumice izvučem po koju stvar. Ima tu vrednih komada, ali i onih kupljenih za neke smešne novce. Odeća mi je oduvek bila važna, kao jedan od načina na koji ispoljavam svoju kreativnost. Setim se kako sam štedela da bi neki kaput, haljina ili čizme bili moji, i kako sam nekada ni od čega pravila nešto. Kako su neke od ovih stvari “zapamtile” meni drage i važne trenutke. Tu su i haljine koje sam sama sašila. I dalje su lepe, i nisu mi ni velike ni male, ali ih više ne nosim. Razmišljam kako novac nema veze sa tim, kako vrednost svemu zapravo dajemo mi sami i kako ipak sve stvari ma kako lepe i skupe i vredne bile jednom odsluže svoje i završe na nekom tavanu ili ko zna gde. Kažu da ne treba robovati materijalnom i da su ljudi koji to shvate i umeju da žive tako slobodniji od drugih, ako sloboda uopšte postoji u ovom, ovakvom svetu. Možda je ovo moderno vreme učinilo da nam opipljivo prisustvo nekih stvari nije potrebno kao pre, ali je to donelo neke druge vrste “zavisnosti”. Možda je nešto od toga i na mene uticalo. Čini mi se, da što sam starija pokušavam da budem jednostavnija, organizovanija, praktičnija, da tražim suštinu, da se ne vezujem za predmete. I ponekad uspeva, a nekad i ne. A možda i život nekako uredi da ukapiraš da postoji nešto važnije od haljina, komada nameštaja i stvari uopšte. Ali ovo ovde je nešto drugo. Tu sva nastojanja padaju na keca. Sve ovo ovde ima neku priču i deo je mog odrastanja i bivanja baš ovakvom kakva jesam i zakačilo mi se za srce mnogo pre nego što sam odlučila da budem praktična. Kažu i da ljudi matore kada počnu da se osvrću unazad i sa nostalgijom misle o prošlim vremenima. Matorim, dakle! Kao da mi ono što ljudi kažu treba da shvatim to.
Zastala sam ispred škrinje sa pločama.Tu je samo deo “blaga”. Najdragoceniji i najdraži primerci stoje na policama u mojoj radnoj sobi i čini mi se da bih ih ponela na kraj sveta. Prebiram ponovo po njima i već padam u iskušenje da još neku ponesem sa sobom. “A došla si da odvojiš stvari za bacanje!” – čujem opet sebe kao neki glas razuma. Zatvorim škrinju. Zaklonjen iza nje, iza gomile kutija, u samom ćošku, stoji stari gramofon, Iskraphone 1003. Potpuno sam zaboravila na njega. Skinem prašinu i lagano ga otvorim. Sve je na svom mestu, baš onakvo kakvo pamtim. Zapravo bi me iznenadilo da nije u besprekornom stanju. Tata je jako vodio računa o stvarima. Iskraphone su kasnije zamenili neki moderniji uređaji, ali ovaj je prvi koga se sećam. U usporena avgustovska nedeljna popodneva, dok se vetar igrao sa granama naše trešnje u dvorištu i pravio najčudnije senke po zidovima sobe, dok su mirisali kolači sa višnjama i čokoladom i kafa, tata je slušao ploče. Pred očima mi, kao na dijafilmu, prolaze neke davne slike. Mislim na siestu u malim primorskim gradovima, sa uskim kamenim uličicama. Na zelene šalone i male balkone pune cveća. Na miris tek opranog veša na štriku između kuća. Na usamljene male plaže. Na brodice što se ljuljuškaju daleko na pučini. Na krivudave, dugačke puteve uz obalu. Na male, puste železničke stanice. Na škripu ringišpila u provincijskoj varošici, na miris pečenog kukuruza i prste ulepljene od šećerne vune, lubenice i sladoleda. Ne znam da li je bilo bolje onda, ali čini mi se da je bilo zdravije, činilo se da su pred tobom otvoreni putevi i da ideš nekud, ili da bar ima više vremena za…Prenula sam se iz misli i ni sama ne znam kako, eto me sedim u svojoj omiljenoj plavoj fotelji, sa čajem od jabuke i cimeta i slušam Arsena. Ne znam ni otkud mi sad ta ploča tu, zaklela bih se da je na polici u stanu, među ostalim pločama. Ali Arsen nekim čudom uvek sam dođe. U avgustovske nedelje. Ne volim ni nedelje ni avguste. Zato što nisu lepi, a trebalo je da budu. Zato što su u mojoj glavi to nekakvi krajevi: krajevi sedmica, raspusta, odmora, leta, bezbrižnosti, sunca i svetla. Ako neko nešto zna o krajevima, Arsen zna. I peva svojim elegičnim baritonom o kućama kraj mora, o već gotovo pustim plažama, o ljubavima koje nestaju s letom i o onome što posle njih ostaje. O životnim dilemama, nostalgiji, o samoći i posledičnoj teskobi. O prolaznosti.
I opet je avgust i opet je nedelja. I miriše na kolač s višnjama i čokoladom. I pucketa ploča. I vetar se igra sa granama nekog drugog drveta u dvorištu praveći senke po zidovima. Ciče neka druga deca u susednom dvorištu, a s prozora čitav pogled zauzima novi stambeni blok. Podseća na ono nekad, a opet je sve drugačije. Ljudi s godinama teže prihvataju promene, doživljavaju ih kao neki atak na ustaljeni poredak stvari, na svet koji poznaju i vole i koji su delom sami stvarali. Možda i zato što ih život nauči da je toliko toga izvan njih i da ne preostaje ništa drugo nego da se sa tim pomire.
Shvatila sam da sam tu već satima tek kad je počelo da ponestaje svetla. Sedela sam među razbacanim stvarima, sa gomilom ploča i fotografija oko sebe. Suznih očiju. Od prašine, razume se. Nisam ništa pospremila. Bio mi je Arsen na čajanci. Pričali smo o filmovima, književnosti i muzici. O Tarkovskom. O Krleži i Kišu. O Apolineru i Rembou. O Brelu, Fereu i Aznavuru. O Skotu Vokeru, Đinu Paoliju i Okudžavi. O Lu Ridu, Nilu Jangu, Dilanu i Koenu. O prošlim vremenima. O godinama koje prolaze. O Mediteranu. O važnim stvarima. On ponekad govori grubo, često sa cinizmom i duhovitom ironijom, a opet i tako nežno i sa puno ljubavi. Baš o onome što me tišti. I sasvim me razume. Srediću tavan neki drugi put. Možda sledeće nedelje. Kad prođe avgust. Kad me prođu ove emocije. Kad budem praktičnija. Kad budem neka druga ja.
Tanja Stevanovnić
