Bakti:
dragi svoj
malopre je baka umrla
juče joj je bio rođendan
nisam bila s njom to me rastužuje
opet sam plakala u autobusu
puklo joj je srce kao poljubac za rođendan
hitro i nežno
boli me koža
u svom snu je nestala
ne bih volela da umrem u snu
mislim o njoj dok posmatram svoj odraz
nikako da dođem do prokuplja
običaji su u toku
bakina soba miriše na cimet
nazirem njeno telo ispod providno bele tkanine
sutra će postati trošna zemlja
telo je mrtvo
telo je hladno
telo je tlo
niko nas ne čeka sa druge strane
druga strana ne postoji
posmatram njene ruke tanke prste slomljene
i mislim kako nikad ne znaš kad poslednji put
grliš
nikad ne znaš čije dlanove ostavljaš snu
prekrili su sva ogledala u njenoj kući
meni su posle trećeg sata
rekli da idem kući da spavam
da se odmorim da ne brinem
sad joj je lakše spasila se nemoj da plačeš
a meni lakše kad plačem lakše mi je kad se gušim
umorna sam od tuđih očekivanja
od smrti sam umorna
nikad mi se više nije živelo
otkrivaju mi se ogledala
lome mi se i mrve
živi mi se mili do mile volje pleše
a svega sam prazna
sutra je sahrana
i ja više ne znam koja je to rupa
u mom stomaku
u koju ću prvo zatrpati sebe
Jun 20, 2022, 3:16 am
Grgur:
Bakin cimet je u tvojoj kosi i koži
mirisi i boje naših predaka
gube se i vraćaju iznenada
kao njihove smrti
ciklusi nam se čine spori
dok su iz kosmičke perspektive
neprimetni vrtlozi prašine
nikad nisam shvatao ljude
koji govore
nemoj da plačeš
niti razumem
zašto ne bi volela da umreš u snu
misliš da smrt ume da bude lakša
odustajem od poezije
u ovom trenutku
nadam se da ona neće od mene
kao što ti nisi
kao što zagrljaji ne odustaju
od osoba koje ih poslednji put pružaju
a ogledala kô ogledala
pokrivaju se, uramljuju, lome
uglavnom donose nesreću
i kad vidiš u njemu ono što ti se dopada
to je laž kojoj si dozvolio da te poljubi francuski
umoran sam i ja
ovih dana se budim u san
iz sna u san koračam ležeći
bole me stopala
stomak sve teže urla
imao sam divne dane
koji nisu bili laki
vraćaju se slike za koje sam verovao
da su uništene, da je s njima gotovo
vraćaju se kao frankenštajni
oblepljene / zakrpljene / nove
srećom, ne ostaju na jastuku dugo
okrenem se i utopim u jezero ispod vrata
na drugom jastuku
u mom krevetu koji se slama
pod lakoćom samog tela
pisaću ti uskoro
piši mi kad želiš
budi jaka – plači
biću dobro – plačem
ne vraćam se nazad i ne čitam ponovo.
Jun 21, 2022, 11:21 pm
Valentina Bakti, Đorđe Živadinović Grgur
Iz zbirke Topli krajevi, Sumatra.
