GOLUBOVI I PROSJACI
Ne daji im, skupljaće mi se!
Rekla je rahmetli nana
meni malom,
dok sam hranio golubove
komadićima hljeba.
A i sama ih je skupljala.
I kad su joj veš na štriku posrali,
skupljala ih je.
I kad su joj vruću pitu na balkonu raskomadali,
skupljala ih je.
Ko Dedal perje, ona golubove.
Prepao me usud takvog dobročinstva:
Što više daješ,
Više ih dođe,
Više im daješ.
I tako dok ne postaneš prazan,
a bezbroj crvenih, gladnih očiju te gleda.
Tad, kad ne budeš imao
ni komada hljeba za sebe,
skupiš njihovo perje
i postaneš golub.
Sjećam se ljudi,
kako se skupljaju
za vrijeme rata,
u ulici ko golubovi,
kad dođe cisterna.
I za mene se skupljali,
neki moji golubovi.
Prođe rat,
golubovi se izmitariše,
pa sad ulicama
siti nezgrapno tumaraju.
Siti, al bez perja.
Činilo mi se više ih nema,
do neki dan,
kad me opomenu vlasnik kafane,
dok sam prosjaku davao koju marku:
Ne daji im, skupljaće mi se!
Ne zna, valjda:
svakom vakat dođe
da izađe iz svoje kuće,
a golubovi će gledat sa krova.
Hoće li ti dati perja?
KAIŠ
Jutros hoću stavit stari kaiš.
Vidim, fali rupa.
Il ti ga: ima viška kaiša
kolko za jednu malu rupu.
Ko i sve druge rupe,
tako i ove još nerođene,
čekaju s druge strane,
da materija u prostoru
sebe drukčije rasporedi.
Čekaju i mene
moje praznine,
rasute po okolici,
pa i ona posljednja,
i ona
već čeka.
Male rupe,
velike rupe,
za gladi, za slasti,
za sva naša tjelesa,
za sve naše promjene,
već čekaju.
Da nam pripomognu.
Da se ne raspemo.
Ili raspemo.
Kako zatreba.
VRANA
Gledam, vrana kopa po smeću.
Nema u tom stida, nema srama,
niti truni beščasti, nit smrada poniženja.
Samo pokoja mrva života.
Lako je pticama,
one imaju krila.
Kad se jednog dana zasite,
vinut će se pravo do Nebesa
i pitati
čemu stid, čemu glad.
Kenan Muminagić
