POZNAJEM TIPA
Majka tvrdi
kako nije želeo na svet.
Namučila se na porođaju
kao nikada.
Hranjen ljubavlju
od tada beznadežno
pruža je i traži.
Vaspitačima
se mešao u posao.
Nije želeo na spavanje
ostaloj deci
govorio
je izmišljene priče.
Slušali su ga
niko više nije
spavao.
Bio bi najbolji govornik u parku
ostale beskućnike ne
bi primećivali.
Slatkorečivi
lažov i manipulator.
Priznao bi empatiju
kao svoj jedini
talenat.
Kad su ljudi u pitanju:
jedimo malo, pijmo mnogo
i
razgovarajmo nasamo.
Poglede devojaka
povremeno
izbegava
pažljivo sluša
ponudi nešto slatko, hranu ili
reči
i nada se da neće biti povređen.
Ne podnosi me.
Toliko ljudi stavljam pre njega.
Pokušava da zaboravi
a noću meljem o svemu
što nije rekao ili uradio
krivi me za neuspehe.
U očima mu vidim
kad nam se sretnu
u nekom od četiri
velika ogledala.
REVOLUCIJA
U sobi na tepihu
5. oktobra 2000. otac i ja
slagali smo Lego kocke
televizor je
kreštao imena političara.
Zazvonio je telefon
otac se javio
ne pada mi na pamet
rekao je u slušalicu
imam pametnije stvari
sin i ja se igramo.
Pitao sam ko je to zvao
revolucija, sine.
Gledao sam ga blentavo
zatim pogledao u televizor
a šta to rade, tata?
Ništa, sine.
I bio je u pravu.
NEVREME
Budi me kiša koja nasilno udara o sims.
Dan je počeo bezveze
ponovo me obuzima sivilo
zavuklo mi se pod kožu
pod nokte
u bore na licu.
Ono je u parketu
koji mi škripi pod nogama
u stepenicama
u poštanskom sandučetu.
Usamljenost, iznutra
steže omču oko vrata.
Nevreme i padavine
podsećaju me na prokletstvo
šuplje đonove cipela
pohabane kapute koji propuštaju
nemaštinu, koja grize
poput besnog psa.
I poput psa
poput ranjene životinje
ližem svoje rane.
One na srcu
ne mogu da dohvatim.
Stefan Stanojević
