moj život u zdravlju bez nje
mi smo živeli u bašti
koja je postala štrajk proleća
krivi su, naravno, ograda
i njena drvena stabla noseća
krivo je seme koje ne klija – a raste
plodovi koji rastu – ali se suše
krive su suše i (ne optužujem)
krivi su oni koji vračaju suše
kriv sam i ja, jer klanjam se bašti
u njenoj zaumnoj mudrosti
i makar živicom zaokružujem
poverenje u izvesnost rituala cvetanja
kriv zbog nepokretanja – a odlaženja
ljudskosti bez pokrova
i mog otrova – korova
povorka korovu (autoautopsija)
nekada je bilo – gde god u zemlju
prst da gurneš – niče trava;
čega god se dotakneš – raste perje.
iz očiju ovih je, drskih budala
sve trajalo kraće od mnoštva
(a stvarna je samo dubina)
sve bilo oduvek, ponekad;
a sada sve se smeje.
iz očiju ovih, sada,
sama sebe gleda
i spušta pogled od stida
samonikla, samosvesna travka;
i sama sebe kida.
možda te sanja neko čija je sánja lepša
naše kuće davno već dobile su noge
izronile oči
propupele tela
i za sobom ostavile tek vrtove krotke
kojima su mrska
lutajuća sela
tebe su, jasno, zavele pesme-gudači
da poljupce deliš
ko odlikovanja
samo se plašim da postoji način
da neko te drugi
još lepše sanja
Stefan Kostadinović
