MALA PODLOST
Zamisli ti tu malu podlost
tu ljubav
zamisli ti to
kako se uvuče
između dva gumba košulje
šmugne u času
i prilijepi se na prsa
bez da te išta pitala
upije se u tvoje biće
i pluta krvotokom
u ljusci od oraha
Kad bi se jako umirio
vidio bi je
kako se smiješi i krevelji
pokazuje ti zube
jer zna da ne možeš ništa
osim pipati je jagodicama
i gurati s kraja na kraj bića
ne možeš je iskašljati
ispuhati
nema te medicine za nju
imuna je
Razvila je jedra
svaki otkucaj
goni njezin pogon
lomi valove kroz klijetke
šumi, mrmori
vijori svojim gusarskim zastavama
ta nametnica, podlost
sav si njezina luka
njezin teritorij
razvij bijelu zastavu
povuci vojnike
Trajat će to tako
jedno vrijeme
i zamisli
katkad bude lijepo
ne bi se sve te pjesme i romani
napisali tek tako da nije
ipak ljepote u toj podlosti
ali opustit će se ona
nema ni njoj toliko vjetra
da je goni zauvijek
spust će gard
I tad se uvij u sebe
uđi u krvavu nutrinu
gledaj bez očiju
samo pipaj, na osjećaj
kao pas tragač
dok ne nađeš svoje najtanje mjesto
i tamo, naći ćeš je kako spava
u ljusci od oraha
kao da ništa nije skrivila
malena podlost, nezaštićena
na mirnom jezeru tvog bića
Tu ne pokazuj milost
iščupaj joj svaki korijen
izvrni se, iskoprcaj
sve što je unutra
neka je vani
vanjština neka postane skelet
zagrmi silom stotinu oluja
od silne buke da ogluši i oslijepi
da više nikada ne bude
da nestane, podlo je prevari
kao što je ona prevarila tebe
OVO BISMO MOGLI BITI MI
Ovo bismo mogli biti mi
vidimo se svakih par godina
dođem k tebi
ponesem vino
pričamo kao da ništa nije prošlo
ševimo se
zagrliš me odostraga
mala žlica, velika žlica
zaspimo
ujutro pijemo kavu
ja odem taksijem
ti gledaš kroz prozor
prestao si pušiti, inače bi zapalio
dođem doma
smotam joint
napišem pjesmu
i ja gledam kroz prozor
usamljena sam
ali samo malo
šteta što se nismo nikada spetljali
sve bi nam se žice prespojile
lik u bircu nam je rekao da smo lijep par
pravio si se da ga nisi čuo
pozdravi suprugu
navodno voli moje pjesme
o tebi
MOJA ANĐA
Danas smo legle jedna pokraj druge
ona je skoro zaplakala kad je legla
rekla mi je: „Nismo odavno pričale“
a ja sam rekla: „Mama, ne drami“
Rekla sam da nemam vremena
i da ništa ne stižem
ona mi je rekla:
„To je glupost, uvijek imaj vremena
za ono što ti je važno“
Posramila me tom jednom mišlju:
„Mama, znaš što,
u 39 godina, ovo je najljepše
što si mi rekla
a ti si me naučila što je lijepo i dobro“
To sam joj rekla.
A onda smo legle
u krevet mog brata
i smijale se kao djeca
pokrila sam joj noge jer me tako naučila
Tada sam shvatila
da je moja mama dijete kao i ja
i da nikada nije odrasla
ali ju je život namorao
da se digne u četiri ujutro
i sjedne u autobus do Svete Nedjelje
da odradi
Moja ta, Anđa,
ona je moj život
moja veza sa prošlošću
moja budućnost jer i ja ću biti Anđa
i Stoja Stokanić
što mi maše iz Borka
dok pije čistu vodu s izvora
Volim svoje žene
od kojih sam nastala
svaku noć kad sama legnem u krevet
pomislim na njih
i jebomepas
ako ih iznevjerim
Mirela Priselac Remi
Iz zbirke pjesama Masarykova, V.B.Z., 2020.
