STAKLENA PESMA
Sva sam od stakla,
veliko ogledalo u kome
samog sebe jasno vidiš,
izlaz iz unutrašnjeg pakla,
tvoj odraz pretočen u reči…
Pišeš i bolno se ogledaš!
Razbij me, razbij me, razbij me…
Hoću da puknem
na stotine komada,
pa da ti u vidu srče
pretim bosim nogama…
Želim kao tvoj deo
upoznati pozitivne kutke
i tako konačno mračni veo
skinuti sa ove lutke
koja se u meni oslikava.
Baci me na zemlju
i zgazi me hladnim stopalom
da se unezverena sa tobom stapam!
Zgazi me i sav posečen
pospi krvlju da oživim,
pa postani stakleni čovek
da se u tebi ogledam.
Puna pozitivne energije,
baciću te na zemlju napisanog
i zgaziti razbijenog u parčiće…
Baci me, razbi, zgazi,
da konačno malo vidiš
kako je biti tvoja pesma!
KANALIZACIJA
Velika svarena masa
izašla je na svetlost sijalice,
zamračena zadnjicom i
zidovima keramičke šolje.
Na put se sprema
srećna što postoji,
raduje se cevima,
dok lenjo drema,
čekajući talas vode.
Videće najveće čudo
ljudske tvorevine
– kanalizaciju.
A u tom lavirintu
jedino mrak je čeka,
buran put u nepoznato
bez trunčice svetla,
pogubljena samo,
od izmeta reka.
Možda jednog dana
i ljudi ozbiljno shvate
da u jednu vodu pljusnu,
a ka jednoj drugoj streme.
Lavirinti naši zahtevaju vreme,
a naše cevi teška skretanja!
Životi naši duga su šetanja
kroz mrak i nepoznate prolaze,
samo da bi saznali
kakvo je savršenstvo
– kanalizacija.
PLANETA BESNIH SLEPACA*
Slepilo vlada svetom,
ljudi su postali surove gnjide
i to ne bih proglasio štetom
– da nisu slepci koji vide!
Reaguju na dodir i miris novca,
spali su na najniže moguće strasti
a sa glave bi svakom kruna spala,
da prizna da je još jedna slepa ovca.
Zaveži oči zemaljska kuglo
i tebi slepoj lakše će biti.
Smeće se gomila i gasovi razni,
prekri oči da ne gledaš propast!
Čovek je dobio veru novu,
zvukove sa raznih ekrana,
i neće proći ni jednog dana
da propusti molitvu svoju.
I besnilo se širi svetom
neki su postali prave zveri
i to ne bih proglasio štetom
– da takvi nisu glavni profiteri!
Agresija dominira u vazduhu,
mnogi laju, sve češće grizu,
dok krvotok sistemom svojim
virus širi po mozgu i trbuhu.
Gluperdama iz usta šiklja pena,
pa su i pametni naoštrili zube
i njihove oči prekriva mrena
epidemija besa neće da čeka
– može početi svakog trena.
Poznajem neke koji beže vešto
od ove planete besnih slepaca,
ali strepim od jednog strašnog trenutka:
da zareže glasno i na oči stave nešto.
* pesma je inspirisana knjigama “Slepilo”, Žoze Saramago i “Besnilo”, Borislav Pekić
Branislav Kuzmanović rođen je u Šapcu 3. aprila 1989. godine. Nakon završene Ekonomske škole upisuje Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu i sa početkom studija otkriva poeziju kao način izražavanja. Autor je zbirke pesama Vrisak leptira. Bio je i učesnik na poetskim večerima po beogradskim klubovima i manifestacije “Pesnički maraton” u rodnom gradu. Živi i radi u Šapcu.
