NA PUTU ZA VALPARAISO
umoran sam, već sam dugo
umoran, a i dalje me jedan
umor neumorno juri.
brz je i ukočene vilice,
umor, nepoznati dečak
koji školskim dvorištem
skriveni nož šeta.
i veliki je, grozno je veliki taj
umor, kućetina jedna,
trospratna,
nikad do kraja omalterisana.
da mi je pobeći od njega,
samo nestati i otići, daleko,
u daleki Čile, u Valparaiso,
svetlucavi grad na obali okeana,
da se prerušim,
da me skriju košulje skrojene
od Bolanjovih reči
za Bojanove ruke.
da me hrani zeleno i žuto voće
što na otvorenim prozorima raste,
a čileanski Jasenovci i valparaisanske Srebrenice,
nesinhronizovane rane i netitlovane ozlede,
nezainteresovano da gledaju kroz mene,
nebrojivog jednog,
neokrvavljenih ruku,
nezaklanog grla.
žuti pas koji voli da sluša grupu Kaleksiko
da trčkara sa mnom po prevojima jednog nežnog jezika,
jezika na kome sanja Internet,
kada ponekad, oko pet ujutru,
spusti svoje zakržljale kapke.
ali umor, on ne odustaje,
i od umornog će me napraviti umornijim,
pa me još lomi, još za mnom skiči i stenje,
dok mi se na obraz dah njegov urezuje,
vlažno sletevši kao poljubac, srećna,
poljubac, nova,
poljubac, godina.
proganja me i goni,
tabane mi liže,
dok ja očima lovim brod
za daleki Čile, za Valparaiso,
i odjednom,
kao kad iznenada shvatiš
da tražiš naočari koje ti sve vreme
na nosu stoje,
jasno mi je se do dalekog Čilea, do Valparaisa,
ne stiže prekookeanskom mašinom,
već malom rečnom lađom.
nepoznati čovek na njenoj palubi stoji,
gleda me očima starijim od reči,
zube stiska i usne ne miče, a pevuši
jednu prašnjavu pesmu,
glasom koji tupo i musavo krči
kao zvučnik na železničkoj stanici,
poštovani begunci,
u daleki Čile, u Valparaiso,
kao ručni prtljag možete poneti
jedan tužan ugarak,
negdje, na dnu grudi,
a iz umora, ogromnog i strašnog,
izleteše krila, kljun i oštrooki pogled
sa fotografije iz školskog udžbenika,
i sad obleću iznad mene,
cvrkutaju i lepršaju,
klade se i čekaju,
da li ću podići nogu
i spustiti je na drveni pod lađe.
kad umremo, koža posivi i popuca,
meso se usmrdi, creva istrule,
srce ne bude ni srce ni metafora,
kosti se zaglave u grlu zemlje,
ali, umor,
šta li sa njim bude,
da li nas ostavlja, gotovo uvređen,
ili se zgrči i skupi, kao suva šljiva,
kao prvo sećanje na sebe,
kao jedan tužan ugarak
koji skrivamo od carinske kontrole
dok ulazimo u daleki Čile, u Valparaiso?
SMRT LIČI NA REAL MADRID
Smrt liči na Real Madrid,
konačna i neizbežna,
objektivno zla,
poput Godzilinog repa
što nehajno prevrće
automobile i kioske.
Pišu se neke šarmantne knjige
o tri boda uzetim u gostima,
o nedosuđenom penalu
i nepravedno poništenom golu,
ali čak i navijači Života znaju
da pehar na kraju podiže
kapiten Real Madrida.
Uprkos tome, oni i dalje grle ta
nesigurna sećanja i nemoguće budućnosti,
vlažnim dlanovima stežu šal na kojem piše Život,
prenose prokletstvo, s kolena na koleno,
i urlaju, i urlaju, i urlaju, urlaju, urlaju, urlaju.
