UPALJAČ SE NE PALI BLIZU JETRE
Ponovo su narasli vodostaji,
ali to nisu bile moje kiše.
Tačkaste jabuke raskotrljale su se po sobi
a mi smo navukli odrane kože životinja
i ćutimo u polumraku.
Susedi su preblizu, gotovo da nas dodiruju
prozori njihovog izobilja.
Jež marta je šištavo prodisao požudom
i zamirisao na trulež,
na radiju su javili da neće još dugo otići
ova vodena bolest i da ćerke skupe noge
kada sede u suknjama pred svojim očevima.
Ovde se ništa ne dešava,
neko se proteže pored mene,
i trebalo bi da sam srećna.
Ipak ovo nikako nije dom, ova koža
što se peruta nešto glasnije, natrulo voće
izraslo na prstima.
Unutra nas je prerastalo
i trebalo je otići, ali sati su prolazili,
i posteljina je poprimila miris
jeseni, laganu telesnu trulež,
a voda se zgužvala na prozorima.
Pazili smo da nam umesto proleća
na granama ne procvetaju
slapovi belih miševa.
Na našim hladnim jastucima
obamrle su
patike za kišu.
TAMNA, DUBOKA MESTA
Na dnu neće biti onoga što si očekivao –
nepodnošljivo je
samo dok ga ne probiješ.
Ljudi se vekovima spuštaju u šahtove
iz govana izvlače tople i bele
oblaste vekne hleba.
Neće biti senki, naježenih talasa čula
ni raskoši apokalipse.
Iznenadiće te u tom rudniku tišina,
svetlost žudnje za običnim kiseonikom,
popodnevne gužve na ulicama i
lako njihanje mokrih krošnji.
Vodonoša će mirno prodavati sladolede,
a tvoja materica nijedno dete neće
povesti niz ulicu.
Iznenadiće te
prozori, njihove ruke širom otvorene
ka ništavilu, spokojstvo mirenja, ali
pogotovo vatra
što gori između hladnih tuševa,
gori kroz korita tvojih presahlih reka
i gori i greje i gori i greje i uporno ne spaljuje
ni ovo prokleto telo, ni glad
ni horde belih miševa što odbijaju da ućute
i da se zauvek stope s bledim
ravnicama u snegu.
TEŠKI JORGANI
naši ponori su beskrajni slapovi svetlosti
snage natopljene zemljom što struje od vrhova prstiju,
mirni dani u kojima topla stada semena teku niz grla
i sve nam zaliči na dobar put
prokrčen kroz tamne žitnice straha
u predvečerje trava nam se povija na jeziku
milovano žeravicama kože – sve spaliti
lubenice s krvlju pomešne,
slatki predah na putovanjima
prsti – polja jagoda za zalutale dečake,
sve je to meksiko i
divljina što galopira talasima
tople pahulje uranjaju u more
igraju krošnje krvotoka
gore ponornice
koža je velika i tečna s vidljivim tragovima nasilja
koža je grožđe boje krugova na mom vratu
praznično tamna i gipka, crvena koža
lekovito blato nežne ruke bilja prepolovljene
kao žene u polju, prostranstva mekih kiša
udari prezrelog voća u letnje potoke
razvejane hrpe perja, sliva se niz koš
toplina semena,
ljeskaju alkoholi, dečaci okupani mojom krvlju
spavaju kao topla sirova jagnjad
lica su nam pomodrela od strasti i
samo se belina plašimo.
Pa ipak,
pocrnelo granje dublje je uraslo u tkivo
s godinama
ovo mesto ti se nimalo ne dopada
nešto hladno uranja u tebe
poput mutne ivice noža u puter
kada sve potone i
ublediš kao smrt od praznine
kreveta, tanjira i
zidova.
Anja Marković iz zbirke Kowloon (Kontrast, 2016)
