Vojislava Crnjanski Spasojević: Osvrt na roman “Mladenka kostonoga” Želimira Periša

Svašta bih “mudro” mogla reći o “Mladenki kostonogoj” Želimira Periša, najboljem hrvatskom romanu po mišljenju žirija T portala. Od toga da je u pitanju “postmodernistički guslarski ep o veštici Gili“, do toga da Periš u 52 glave + nešto dodataka, “nelinearno, muzikalno i mozaično priča brutalnu priču o životu nesretne progonjene žene i deteta joj Carevića.” Ali to su već rekli pre mene. Zato ću probati da sumiram (ne i da sažmem) šta je mene potpuno opčinilo u ovom, slažem se, vrhunskom romanu: to kako se Periš maestralno i inteligentno zeza, pričajući krajnje ozbiljne priče! Naravno, moje omiljene: o progonu mislećeg pojedinca, filozofiji i uskogrudosti palanke, slobodi, majčinstvu, ljubavi. Nije u pitanju samo pričanje priče u priči ili pak kreativno poigravanje sa kombinovanjem različitih stilova i žanrova u okviru različitih glava (od dramskih dijaloga, preko romana, eseja, muzičke kritike, video igrica, sudskih zapisnika, deseterca, do dnevničkih beleški). Prevashodno je u pitanju to kako u okviru tih različitih žanrova uz komične stihove, replike ili prosto uvodeći imena poznatih ličnosti u novim ulogama, “razblažuje” tragične situacije, sprda se sa tabuima i stereotipima, izruguje dogmama i ljudskoj gluposti, relativizuje autoritete i nijednog trenutka ne zaboravlja šta je dobro, ispravno i moralno. Ali ne po aršinima uskogrudih ljudi, već po onim pravim, da kažemo kosmičkim. Njegov roman je i feministička knjiga, i oda materinstvu, i oda pameti, nežna ljubavna priča, ali i dramatična saga o devojcici Bijelni, koja se bojala vuka i koju je zlo nateralo da postane prvo vidarka Gila, a zatim i crna Alisa.

“Gila je bila žena koja se cijeli život bojala da se nešto ne dogodi. Alica je žena koja je ostala od Gile kad se to nešto dogodilo.”

A da ta saga nijednog trenutka ne sklizne u patetiku ili zašećerenost potrudio se Homo ludens Periš, vozeći nas vrtoglavom brzinom kroz sajber lavirint, nalik onima iz interaktivnih igrica, mameći nam naizmenično ježenje, suze i smeh.

Radnja se dešava u 19. veku, na liniji od “vlaških katuna” na rubu Osmanskog carstva, odnosno Hercegovine, preko Zadra, Pazina, Silbe, Bola na Braču, sve do carskog Beča. U vreme nacionalnih zanosa i borbe za narodni jezik, Gila ne zna kom narodu pripada, a jezik joj služi isključivo za razumevanje sa drugima. A to je vazda bilo neprihvatljivo. Rođena je u košuljici, mala “krsnica i zduhača”, koju je, po narodnom verovanju, Bog pomilovao da se bori protiv đavola i veštica. Cinizam sudbine hteo je da celog života bude progonjena upravo kao veštica i da zbog toga izgubi ne samo prste, već i ono što joj je najsvetije. I dok normalan svet s godinama sedi, u Periševoj pank-guslarskoj bajci, Gilina potpuno bela kosa u detinjstvu, vremenom tamni.

On u priču uvodi i razne stvarne istorijske i javne ličnosti, od kojih neki ostaju u sopstvenim odorama, dok drugi menjaju ruho. Tako npr. car Ferdinand Prvi, za kog se verovalo da je malouman (kao rezultat braka rođaka u bliskom srodstvu), ostaje austrijski car i kralj Ugarske i Češke, dok Ušumović (Neven, poznati hrvatski pisac), postaje “sitni kolekcionar i ljubitelj umetnosti, a”izvesni” Oltvanji (Oto, srpski pisac i prevodilac) postaje “upravitelj subotičkog muzeja, ljubitelj mistike i fikcije”. I sam Periš ima značajnu rolu – kao guslar baš on pripoveda priču o Gili. I zato svako poglavlje počinje stihovima tipa:

“Mila majko, bila si u pravu/ zbog guslanja izgubit ću glavu
Zašto nisam violinu sviro/visokoj se kulturi opiro?”

O Gili vise neću, nju prosto treba čitati. Meni sigurno jedna od 3-4 najbolje knjige ove godine. Pridružujem se pozivu srpskim izdavačima da je što pre izdaju. Neophodno je, pre svega, iz mentalno-higijenskih razloga. Vrlo je učinkovita u vraćanju ljudi na fabrička podešavanja i razmišljanje svojom glavom.

I za kraj, Želimir Periš je nagrađivani zadarski pisac, inženjer računarstva, autor društvene igre Strašne žene, vodi književne radionice, organizuje festivale i žali zato što se nijedan pank bend nije dosetio da iskoristi pun kapacitet gusli. 

Vojislava Crnjanski Spasojević