Svašta bih “mudro” mogla reći o “Mladenki kostonogoj” Želimira Periša, najboljem hrvatskom romanu po mišljenju žirija T portala. Od toga da je u pitanju “postmodernistički guslarski ep o veštici Gili“, do toga da Periš u 52 glave + nešto dodataka, “nelinearno, muzikalno i mozaično priča brutalnu priču o životu nesretne progonjene žene i deteta joj Carevića.” Ali to su već rekli pre mene. Zato ću probati da sumiram (ne i da sažmem) šta je mene potpuno opčinilo u ovom, slažem se, vrhunskom romanu: to kako se Periš maestralno i inteligentno zeza, pričajući krajnje ozbiljne priče! Naravno, moje omiljene: o progonu mislećeg pojedinca, filozofiji i uskogrudosti palanke, slobodi, majčinstvu, ljubavi. Nije u pitanju samo pričanje priče u priči ili pak kreativno poigravanje sa kombinovanjem različitih stilova i žanrova u okviru različitih glava (od dramskih dijaloga, preko romana, eseja, muzičke kritike, video igrica, sudskih zapisnika, deseterca, do dnevničkih beleški). Prevashodno je u pitanju to kako u okviru tih različitih žanrova uz komične stihove, replike ili prosto uvodeći imena poznatih ličnosti u novim ulogama, “razblažuje” tragične situacije, sprda se sa tabuima i stereotipima, izruguje dogmama i ljudskoj gluposti, relativizuje autoritete i nijednog trenutka ne zaboravlja šta je dobro, ispravno i moralno. Ali ne po aršinima uskogrudih ljudi, već po onim pravim, da kažemo kosmičkim. Njegov roman je i feministička knjiga, i oda materinstvu, i oda pameti, nežna ljubavna priča, ali i dramatična saga o devojcici Bijelni, koja se bojala vuka i koju je zlo nateralo da postane prvo vidarka Gila, a zatim i crna Alisa.
