IV
Uvek čekaš jedne te iste prijatelje. Ali sve manje. Kao što i ptice znače sve manje i pragova koji su interpunkcija. Sporije pamtiš povučene crte preko dugih debata, preko odaziva na prošla spavanja. Kada nakon nekih godina počneš da izbegavaš zagrljaje, setiš se kako su nekada neke stvari bile same po sebi razumljive. Očekivao si ih kao prežvakane svadbene običaje. A sada želiš samo da preko pocepane ležaljke vučeš onu njenu puknutu elastiku, ne okrečući se radoznalo u ovom ili onom smeru.
XVII
Kiselim se, kajem. Opet bih uložio jako premalo, recimo – samo popio čašu mleka i zveckao. Tripujem konopac. Ne znam šta će biti pepeljara; možda će da bude usireno zvono. Dugo otresanje. Nešto bih dao da se vidim u tvojoj pesmici. Cin cin. Davao bih ti intonaciju kao zakržljali jezičak u otvoru tetrapaka. Jedan zatvarač, dva zatvarača, tri zatvarača. Bojanka i „ups, čokoladno mleko“. Imam viziju o celom paketiću mleka. Kako se sve usiri. Tripujem opušak cigarete. Kako se usiri. Vreme za rad? Ili je vreme za konopac? Prebrzo sam se istrošio.
XXV
Grljenje drveća je siva zona. Gradski park odražava pad nataliteta. Knjižare ne stoje uz biciklističke staze, brže će ponestati ručno izrađenih broševa koji se prodaju na gradskoj obali. Ti misli šta hoćeš! Jeste glupo, ali ljudi svoj neuspeh skoro uvek sakriju u gume i tanka pištanja, jer knjige jedva kad lete po vazduhu. Ustvari, svi su većinu toga predvideli, upustili se, onako za štos, u ovo ili ono, zbog iskustva. Đe moreš, a da ne jedeš! Burek posle noćne terevenke ili nejasna dernjava s jedne strane zebre na drugu.
Pijani smo, žarimo od ljubavi – ćeramo se po gradu i lupkamo po malteru. Drveće se svetli u mraku samo jednu dvanaestinu godine. Tada spavamo kao klade, kao bebe koje u pothodniku plačući papaju odjekivanje bubnjeva. Ponavljajući ritam elektronske muzike izbljuje još jedan nesvaren dan.
Timotej Novaković
Preveo Željko Petrović
Izdavanje zbirke pesama omogućili su Ljudski muzej Rogaška Slatina.
