Divni dani
mediteran nam priređuje
doček više srednje klase:
sitno naseckana dekadencija
poslužena svuda
kao komadi hladnog voća
u čašama martinija
otvaraš laku temu
za pridobijanje društva:
Sorentino Felinijev naslednik
ili Felini Sorentinov preteča?
izostavljaš da pre mene
nisi čula ni za jednog
plavokosi polubog s Kaprija
slaže se s tobom
i poziva na projekciju Slatkog života
na svojoj jahti
studentkinja antropologije
u tesnoj crnoj haljini
čita mi sudbinu s dlana
pa prelazi na useke oko očiju
i uglova usana
pepeljarom razbijaš
Berninijevu imitaciju iza mene
svi ti aplaudiraju
zbog ove slučajne pobune
protiv potrošačke umetnosti
ostatak večeri stojimo u fontani
izlažemo optužbe
na račun zajedničkog života
pred sudom uličnih mačaka
u zoru na plaži
nekoliko galebova i ćopavi pas
prate nadmetanje
mekih naleta vlažnog mesa
i tupih udara čamca o kamen;
posle tri minuta
kamen i čamac i dalje su čitavi
naša tela potpuno rashdovana
u udubljenje u pesku
u obliku tvoje zadnjice
nasukava se unakažena hobotnica
a mi odlazimo na jahtu poluboga s Kaprija;
tamo ćemo se sve troje
satima sunčati goli
nazdravljati kritici konformizma
i raspravljati o teškom položaju radničke klase
onda ću polubogu s Kaprija
veslom rascopati glavu
a tebe poluudavljenu vezati za krmu
i odvući nazad do pristaništa
delove tvog tela koje ne pojedu ribe
izložiću na komodi dnevne sobe
kao uspomenu na
naše divne dane
Do poslednjeg kroasana
pas mi je uginuo danas
toliko je patio, cvileo od jutra do mraka
majka kaže da se samo pretvarao
da je bio od onih koji bi učinili sve
za jeftine zagrljaje
pa se od toliko glumatanja
stvarno razboleo
duže bi živeo
da ga nisam toliko volela
pružaš mi kesu s pecivom
ljubiš dva puta u obraze
pa odlaziš da upoznaš
nekog ko ne podnosi pse
kamera mi se unosi u lice
komadi lisnatog testa zapinju među zubima
džem od šljiva curi po cipelama
‘ajmo još jednom, dobacuje režiser
donesite još kroasana
vraćaš se u kadar
štiklom praviš osmice
u prašini na pločniku
zadavila sam papagaja jutros
toliko je kreštala ta nesnosna životinja
po ceo dan ponavljala da me voli;
moram da pobegnem odavde
u neki grad u kome nema pitomih životinja
izuvaš cipele
nabijaš štiklu tonmajstoru u grkljan
utrčavaš u taksi prekoputa
režiser sleže ramenima
kamerman hvata krupne kadrove
golubova oko mojih cipela
Francuska užina
s kim si bio u bioskopu?
zašto mirišeš na Rabanovu Ultravioletnu?
je l’ to ona mala iz knjižare?
prevrćeš sto
krem brule sliva mi se niz obraze
rafal eklera i brioša
zasipa stariji par do prozora
vadiš unikatnu iglu iz kose
snežni kvarc u bakarnoj žici
nežnija verzija gorskog kristala
pospešuje samopouzdanje
pomaže da se prevaziđe uloga žrtve
kad me inspektor bude pitao
u kakvom sam odnosu
sa osumnjičenom
reći ću:
njen napukli sufle
načeti makaron
lagani zalogaj
pred izlazak u klub
s drugim hijenama
Marko Stalevski
Marko Stalevski (1982, Beograd) diplomirao je astrofiziku na Matematičkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na zajedničkom studijskom programu Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Gentu, u Belgiji. Četiri godine radio je na opservatoriji Kalan pri Univerzitetu u Čileu, a kao gostujući istraživač boravio na više naučnih instituta u Japanu, Grčkoj, Americi i na Еvropskoj јužnoj opservatoriji u Čileu. Danas radi kao viši naučni saradnik na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu, gde rukovodi istraživanjima prašine u blizini supermasivnih crnih rupa u središtima galaksija. Pesme su mu objavljivane u zborniku Tajni grad (PPM Enklava, 2022) i internet
portalima Čovjek-časopis, Enklava, Bludni stih, Nova.rs, Poetum, Strane. „Tragovi kočenja“ su mu prva pesnička zbirka (No Rules, 2023). Trudi se da što više vremena provodi u planinama.
